Mali Tim je bio dugo očekivano dete. Svi smo mu se radovali, i mama i tata, kao i njegova starija sestra Tia.

Trudnoća je protekla dobro. U trećem tromesečju trudnoće imala sam anginu, ali sve ostalo je bilo u redu - i njegovi i moj rezultati su bili bez nekih posebnosti tokom cele trudnoće.

Porođaj se desio veoma brzo i intenzivno. U osam uveče osetila sam prve kontrakcije, a nekoliko minuta posle ponoći mali Tim je prvi put zaplakao. 

 
Presrećna sam što sam na njegovom rođenju uspela da osetim tu radost, koja, nažalost, nije data svakoj majci. Mnogi ljudi se bore sa postporođajnom depresijom i sličnim problemima, ali u tom trenutku, kao i prvi put, ja sam bila najsrećnija osoba na svetu. Bila sam okružena zaista neopisivom srećom. Kada sam ga osetila pored sebe, ostatak sveta je postao nebitan.

PROČITAJ JOŠ: Da li je opasnije poroditi se kući ili u bolnici?

Petak trinaesti i prvi dan epidemije  

Tim je rođen na petak trinaesti. Rođen je prvog dana takozvane epidemije u Sloveniji. Rođen je kada se ceo svet zatvarao i plašio. On je, međutim, gorko zavapio ovom svetu i dao do znanja da to nije moguće, da se ne boji i da je srećan što živi.  

Dva dana nakon rođenja, u nedelju 15. marta, Tim je na ovom svetu, van sigurnog stomaka, doživeo svoj prvi pravi životni test...    

U pet ujutru medicinske sestre su ga odvele na rutinski pregled. Čula sam ga kako jako glasno plače. Posle nekoliko minuta doveli su ga u moju sobu. Kada sam pitala sestru da li je sve u redu, ona je samo slegnula ramenima i otišla. Taj gest probudio je u meni prve osećaje nelagodnosti i zabrinutosti.

Kad ste potpuno bespomoćni...  

Pola sata kasnije ponovo su došli po njega i odveli ga kod pedijatra na pregled. Posle pregleda, doktorka je ušla u moju sobu, bez sestara, bez Tima. Pitala me je mnogo stvari. Od toga kako je tekla trudnoća do pitanja o porodičnim genetskim bolestima i slično.  

Pokazala mi je snimak koji su sestre snimile. Na snimku su mu se leva ruka i noga nekontrolisano trzale, a Tim je jako plakao. Pedijatar je rekao da su se ovi drhtaji ponovili dva puta i da će biti neophodan detaljniji pregled Tima u UKC Ljubljana.  

Posle nekoliko sati po njega je došao medicinski helikopter. Tim je odveden, a ja sam kroz prozor bolnice samo nepomično posmatrala helikopter kako poleće.

PROČITAJ JOŠ: Kada porođaj ne protekne onako kako smo zamislili

Šta nije u redu?  

U Ljubljanu smo otišli kolima. Hiljadu stvari mi je u tom trenutku prošlo kroz glavu. Da li je Tim dobro? Šta nije u redu? Hoće li me primiti kod njega u bolnicu? Šta je sledeće? Nažalost, vremena su bila veoma čudna i samo sam ja smela da uđem na kliniku, a ne i Timov tata. Tužnih očiju i sa nadom da će što pre čuti neke vesti, otišao je kući.    

Prvi utisak o neonatalnom odeljenju na Pedijatrijskoj klinici bio je... čudan. Možda sam bila malo osetljivija zbog porođaja, ali ipak... Sestra koja me je primila bila je neljubazna i stroga. Pogledala me je i rekla: „Jeste li sigurni da želite da ostanete ovde sa bebom? Upravo ste rodili. Znate, mi obilazimo i majke ovde, ali nemamo vremena za vas, vi niste ovde u bolnici, vi ste samo posetilac.“

Znam da je bila u  pravu. Znam da je za nju bio samo običan radni dan, a ja sam bila „samo još jedna mama“. Međutim, u tom trenutku sam želela neke toplije reči, bile su mi potrebne, jer nisam imala nikoga pored sebe.

Kada sam stigla do Timovog kreveca, videla sam da su ga sestre upravo nahranile, a Tim je zaspao. Imao je na sebi puno kablova, elektroda, ... bio je neprepoznatljiv. Do dana današnjeg pomalo krivim sebe što u tom trenutku nisam mogla da govorim. Samo sam stajala pored njegovog kreveta i tiho plakala. Plašila sam se ako progovorim, da ću se srušiti, da jednostavno neću moći. Nažalost, tada nije čuo moj glas.  

Sutradan sam se osećala malo bolje, pričala sam sa njim i držala ga za ruku, ali još nisam smela da ga mazim. Stalno sam zapitkivala doktore šta se dešava. Međutim, dok nisu obavili sve pretrage, nažalost nisu mogli ništa da mi saopšte.    

Moje dete je imalo moždani udar!  

U utorak ujutru, kada sam stigla kod Tima, lekari su bili sa njim, pa sam čekala na ulazu. Videla sam na pultu list sa poznatim imenom: TIM URH. Dijagnoza: ishemijski moždani udar. Moje dete je imalo moždani udar! 

 

Nažalost, niko od lekara nije mogao i ne može tačno da kaže zašto se to desilo. Nisu mogli da predvide ni da li će govoriti, da li će moći da koristi ruke, da li će mu kognitivne sposobnosti biti nešto niže od ostalih... Lekar je samo rekao da je povreda mozga na takvom mestu da ne bi trebalo da ga ometa u hodanju. Hodaće! Ali sve ostalo je bilo obavijeno velom misterije, kao maglovit dim.  

Tim je dobio jake lekove. Uzimao ih je pola godine. Pošto međuvremenu nije više bilo epileptičnih napada i pošto su rezultati EEG-a takođe bili dobri, lek su mu ukinuli.

Tim danas: ponekad su njegovi nalazi dobri, ponekad loši. (FOTO: Privatna arhiva)

Naučili smo da živimo sa tim.

Tim  i ja i dalje idemo na redovne preglede. Ponekad su rezultati dobri, ponekad malo lošiji. Naučili smo da živimo sa tim. Život je nepredvidiv. Drago nam je što ga imamo i što je trenutno zdrav. To je sve što roditelji žele svojoj deci.  

Šta će doneti sutra? Niko ne zna.    

Želela bih da se zahvalim svima koji su bili uz mene i moju porodicu u ovom teškom periodu. Veliko hvala svim lekarima, sestrama, terapeutima, patronažnom bratu Primožu, na spremnosti da pomognu, na svim rečima... Celoj široj porodici i prijateljima. Uprkos epidemiji, nekako smo se okupili i voleli, bodrili i verovali jedni u druge i pored udaljenosti.

 

Izvor: Ringaraja.net