Školski čas od 45 minuta mogao bi da bude skraćen, nagovestio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je u nedavnom gostovanju na televiziji Informer kazao da će posle Nove godine izaći sa idejama oko obrazovnog sistema.

“Treba možda da skratimo časove, ali ne u smislu da ih olakšamo, neka imamo više časova, ali da ih skratimo. Da budu koncentrisanija deca, da bude veća pažnja, jer malo ko može da održi koncentraciju 45 minuta”, preneo je Blic Vučićeve reči.

Da današnje generacije učenika kubure sa pažnjom i koncentracijom struka upozorava godinama, napominjući da razlog tome nije dužina samog školskog časa već ono što se na njemu radi.

Tatjana Vasović Novosel, učiteljica u beogradskoj OŠ “Branko Ćopić” kaže da njeni đaci svaki dan, osim petkom, ima po pet časova.

– Oni su drugi razred, to je uzrast osam godina i u proseku u školi provedu pet sati, ali treba treba uzeti u obzir da većina učenika ide i u produženi boravak i oni u školi borave 10 i više sati – priča Vasović Novosel.

Ona smatra da raspravi o dužini trajanja časa treba da prethodi istraživanje u kome bi svoje viđenje o ovoj temi dali svi koji su uključeni u rad škole – od nastavnika, psihologa i pedagoga, đaka, ali i njihovih roditelja.

Nastavni čas je interaktivan odnos između nastavnika, učenika i nastavnih sadržaja, podseća Vasović Novosel i dodaje da problem, pre svega, predstavljaju nastavni planovi i programi koji nisu reformisani dugi niz godina.

– Naši učenici su izuzetno opterećeni i uče neke stvari koje nisu bitne, i na način koji nije prihvatljiv za ove nove generacije. U tom domenu bi prevashodno trebalo intervenisati. Možda bi se u istraživanju došlo do podatka da je čas od 45 minuta kratak i da bi ga možda trebalo produžiti na 60 minuta. U zemljama kao što su Nemačka i Austrija čas traje minimum 50 minuta pa naviše. Pokazalo se, recimo, da blok časovi od 90 minuta i te kako daju dobre rezultate, ali kada učenici interaktivno učestvuju u nastavi. S druge strane, imate skandinavske zemlje u kojima čas traje i 30 minuta – navodi Vasović Novosel.

Dragica Pavlović Babić, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu i nekadašnja dugogodišnja nacionalna koordinatorka PISA istraživanja, takođe navodi da ima država u kojima čas traje 60 minuta, pa i duže. To je, kaže, posebno karakteristično za neke dalekoazijske zemlje gde više nastavnika drži jedan čas i sarađuje sa većim brojem učenika.

– Ne kažem da pažnja uopšte nema veze sa vremenom, jer sedenja na drvenim, neudobnim stolicama 45 ili 60 minuta nije lako. Ali je važno da pažnja učenika bude okupirana nečim smislenim, da je angažujete. Pažnja uvek “radi” samo možda nije fokusirana na ono što je sadržaj školskog časa. Učenik će da izgubi pažnju ako ne može da prati ono što nastavnik govori, jer mu nije zanimljivo, relevantno, ne razume, teško mu je… Tada se gubi pažnja, ali ne zbog toga što čas traje 45 ili 50 minuta.

Najvažnije je, dakle, da sadržaj časa bude takav da privuče pažnju učenika i u tom slučaju vreme postaje prilično irelevantan faktor – kaže Pavlović Babić.

Vasović Novosel podseća na period kada je čas trajao pola sata.

– Mi smo varijante kraćeg časa imali u vreme korone. Posle one pauze od nekoliko meseci kada učenici nisu išli u školu, nastava je bila organizovana tako što su oni bili podeljeni u grupe i čas je trajao 30 minuta, ali je grupa brojala maksimalno do 15 učenika. Vi za tih 30 minuta sa 15 učenika možete da uradite mnogo više nego za 45 minuta i 30 učenika. Brojni su faktori koji utiču na organizaciju časa. Zna se kako izgleda jedan čas, treba da ima uvodni, glavni i završni deo, zna se šta se radi u kom delu časa. Svaki deo časa ne zahteva punu koncentraciju učenika, najvažniji je glavni i on traje u proseku oko 25 minuta što je sasvim dovoljno da prezentujete novo gradivo – ističe Vasović Novosel.

Na pitanje šta se dobija time ako se trajanje časa smanji, a gradivo i broj predmeta ostanu nepromenjeni, ili se čak i poveća broj časova, što je pomenuo predsednik Srbije, Dragica Pavlović Babić odgovara da joj njegova izjava nije jasna.

– Ako je hteo da kaže da treba da ima više pauza, to opet treba da bude smisleno povezano sa strukturom programa nastave i učenja. Ako su kraće jedinice programi moraju da budu mnogo bolje integrisani. Sada je problematično to što učenici dobijaju na gomilu izručene činjenice, nepovezana i dezorganizovana znanja. Biti učenik je teško zato što je gradivo nedovoljno organizovano, strukturirano i povezano. Ako usitnite vremenske jednice preti još veća opasnost da ćete ići dalje u dezorganizaciju, jer vama vreme daje priliku da nešto povežete umrežite, da pustite učenike da sami formiraju te veze – navodi Pavlović Babić.

Školska praksa svedoči da se jedino učitelji ne drže stroge strukture da čas jednog predmeta mora da traje 45 minuta. Integrativna nastava, koji prepoznaju domaći propisi iz oblasti obrazovanja, u našim školama do danas nije zaživela.

Pavlović Babić se slaže da se nekada sve važne obrazovne poruke ne mogu smestiti u 45 minuta i da je zato ideja o fleksibilnijim rasporedima smislena i otvara brojne mogućnosti.

– Sada imate rešenje koje je sadržinski i organizaciono identično za sve učenike. I laiku je jasno da to ne može da bude dobro za sve. Neko će biti uskraćen za vreme, nekome će biti dosadno, išao bi brže. To su stvari koje mogu da se regulišu diferencijacijom nastave, da nastavnik na času daje različite zadatke za različite grupe dece, ali i tako što bi raspored časova bio fleksibilniji. Ali suština je da se ne radi nečega puno nego se radi smisleno i kvalitetno, da u kognitivnom smislu za decu bude izazovno i stimulativno, da se ona angažuju – kaže Pavlović Babić.

Sagovornice se slažu da pitanje dužine trajanja časa nije tema kojom treba da se bavi predsednik države i političari generalno već struka.

– U našoj zemlji se reformom obrazovanja bave ljudi koji nemaju dodirnih tačaka sa učionicom i koji su poslednji put u osnovnoj ili srednjoj školi bili kao đaci. Predsednik i svi političari treba da se bave iznalaženjem investicija i ulaganjem u škole, jer se nama škole raspadaju. Ja radim u školi koja je stara 40 godina i apsolutno ništa nije u njoj rađeno. Imamo kanalizacione cevi koje pucaju, fekalije se izlivaju i prskaju po učenicima u kabinetima, a političari se bave trajanjem časa i koncentracijom učenika – ističe Vasović Novosel.