Ne sudite ženama koje se bore. One nikome ne duguju svoje podočnjake, svoje suze niti svoju slomljenost. Duguju samo svom detetu da budu žive, snažne i na nogama. Da ga vode kroz život i budu njegov oslonac. Da ostanu tu… i sutra.

„Šta ima da putuje, ostavlja bolesno dete?“ „Šta će joj karijera, zar je nije sramota?“ „Za koga se toliko trudi kad joj dete bolesno?“

Na Balkanu kao da postoji nepisano pravilo: ako ti život natovari teret, ti moraš da nestaneš iz svog života. Da se povučeš. Da se sakriješ. Da se ne smeješ previše, ne putuješ previše, ne uspevaš previše… jer „to ti ne priliči“.

Možda bi bila po meri samo ako bih izgledala kao da sam ispala iz nekog mračnog podruma…raščupana, slomljena, bezvoljna, u pocepanim i širokim trenerkama, sa pogledom koji moli za sažaljenje?

Ali ima žena koje to nisu. Koje nikada nisu bile. Ni onda kada nisu imale ništa, ni sada kada rade, putuju, stvaraju, žive uprkos svemu što nose.

Ne zato što im je lako. Ne zato što beže od onoga što ih čeka kod kuće. Nego zato što su odbile da dozvole da ih tuđa očekivanja zakopaju dok su još žive.
Jer šta se sve krije iza njihovih osmeha, njihovog uspeha, njihovih putovanja…to zna samo žena koja noću, kada se vrata zatvore, ostane sama sa svojom tišinom… i svojom borbom.

A društvo? Ono obožava da sudi. Da komentariše. Da kritikuje glasnije nego što ume da pohvali. Da traži mrlju pre nego svetlost. A niko, baš niko, ne hoda u njenim cipelama. Niko ne zna koliko noći nije spavala dok je bdel? nad svojim detetom, svojim životom.

Zato… pssst. Malo tiše.
Jer takve žene su BORCI. Za svoju decu. Za svoje porodice. Za svoj život. Borci koji svakog dana igraju uloge mame, negovateljice, supruge, sestre, snajke, prijatelja, doktora, oslonca, stuba… sve u jednom telu koje ne sme da pukne!

I zato im trebaju osmesi. I putovanja. I posao. I uspeh. Ne da bi se nekome dokazale nego da bi preživele. Da ne bi nestale u sopstvenoj svakodnevnici.

Zato kapa dole svim ženama koje nose svoje terete, a i dalje stoje uspravno.

Ne sudite ženama koje se bore. One nikome ne duguju svoje podočnjake, svoje suze niti svoju slomljenost. Duguju samo svom detetu da budu žive, snažne i na nogama. Da ga vode kroz život i budu njegov oslonac. Da ostanu tu… i sutra.

Autor: Anica Obradović 
Mama jednog divnog dečaka
Master prof. srpske književnosti i jezika
Manager FLP Aloe Vera kompanije  
Borac za prava OSI