Druga trudnoća, lagana, školska, ali su mi se svo vreme motale neke crne misli oko porođaja. Kažu bolje ću proći, drugi put je lakše, iako sam prvi put fenomenalno prošla. Ipak, celu trudnoću se carki rez nekako provlačio među redove. Prvo jer je beba do osmog meseca bila postavljena popreko, zatim su smatrali da je previše krupna za prirodan porođaj. Ah, taj pusti ultrazvuk, i njihovo merenje. Uglavnom, pogrešili su oba puta. Prvi put-sin rođen sa 500 grama više, a drugi put-ćerka je rođena sa 700 grama manje.
Jutro 22-og, 4 dana do termina, ponovo se budim nervozna, nikakvih naznaka nema, a sa sinom sam se porodila 5 dana pre termina, ne znam zašto, ali sam očekivala da ću ranije ovaj put. Dolaze mi roditelji na kafu, ćaskam sa mamom, a ona se jadna štreca na svaki moj pomak ruke ka stomaku. Odlaze, i ja odlazim do toaleta, valjda je to bio 501 put od kako sam ustala. Brisnem se, i ugledam čep na papiru! Sreći nigde kraja, počela sam i da plačem-šašave li žene.:)
Malo nakon toga, osetila sam zavijanje u stomaku, strašno koliko je zavijao, i kreće dijareja. Mislila sam da joj nema kraja, kao da je neko odvrnuo slavinu. Za njom su krenule i prve kontrakcije, rešila sam da ne obraćam pažnju i da ih još uvek ne merim, i odlučila sam da ne odem na slavu, već da ostanem kući da se natenane spremim.
Bolelo je celo popodne, ali ne toliko da bih držala sat u ruci. Kada sam se detaljno spremila, spakovala, legla sam da odgledam film, dok se moji muški ne vrate.
Oko 9 uvece sam krenula da merim kontrakcije. Zbunila sam se, jer su bile čas na 10, čas na 8 minuta. Celu noć sam bila za računarom, ispijala kafe, i u sebi psovala mm-a jer mi je rekao da predoseća da ću se i ovog puta porađati noću. Molila sam bebu da izdrži u stomaku do jutra, bilo me je sramota da budim mog doktora u pola noći.
Ležem pored mm-a, i pokušavam da bar malo dremnem, ali nema šanse. Kako naiđe kontrakcija, tako mu ja stisnem ruku i zarijem nokte. 2 sata posle ponoći: Ustajemo zajedno, ja kuvam kafu i mrštim se jer je počelo baš da steže, ali je i dalje na 8-10 minuta. Pijemo mi kaficu, ja kuckam na rr, on me moli da krenemo. Pristajem!
Uzimam dete iz kreveta, prenosim ga kod svekrve, ljubim ga, plačem kao kiša. Nemam pojma kako sam se odlepila od njega, to mi je mnogo teško palo. Spuštam jaje kroz majcu ispred kuće, sveki poliva vodu, i mi odosmo. Jurili smo kroz grad u 3 ujutru da kupimo vodu, jer je se ja naravno nisam ranije setila. Ćurka!
3 sata: Stižemo u porodilište, prima me jedna fina babica. Na pregledu ustanovi da sam otvorena tek 2 prsta. Kao da mi je neko lupio šamar! Razmišljam kako trpim bolove celi dan,kako merim kontrakcije vec 6 sati, one su i dalje na 10 minuta, a ja tek 2 prsta. Kroz glavu mi je prošlo: Sad si ga naj***!
Pozdravljam se sa mm-om, vode me na ctg koji inače nije pokazao ništa jače od skale br.20. A mene kida koliko boli! Nisu me ni klistirali, poslali su me u sobu, valjda nisu mislile da ću skoro.
Sve jače boli, ja se šetam, malo ležim, i tako u krug. U porodilištu je bila i MajaMV, nisam htela da je budim, pozvala sam je tek u zoru, kada su doneli toplomere. Koliko mi je stavila ruke na krsta, došlo mi je da joj ljubim noge. Ta masaža mi je u tom trenutku tako pomogla, da mi je došlo da je vežem za sebe i odvučem u boks.
U pola 6 dolazi babica da me pregleda, ustanovi da sam otvorena 6 prsta. Sreca, pade mi kamen sa srca istog trenutka. Reče mi da idem da piškim, pa dolazi za mene da me stavi na sto. U medjuvremenu zovem mm-a da pozove mog docu, koji je potvrdio dolazak u pola 8. Nazvao je porodilište i rekao da me ne diraju dok ne dođe.
7:30-Dolazi, ponovo pregled, i dalje 6 prsta, i dalje na 10 minuta. Ponovo jeza, i onaj osećaj da sam ga naj***. Poslao me je da piškim, i čekao kod stola.
7:40-Buše mi vodenjak, kače CTG, uključuju indukciju. Boli,ubija! Mnogo jače nego prvi put! Osećam da nešto nije u redu. Kako krene kontrakcija meni se stomak izdeformiše, osećam Janju kako nemirno gura.
Pogledam CTG, otkucaji padaju. Skup oko mene, stavljaju mi kiseonik, i pojačavaju CTG do kraja. U svoj onoj muci sam morala kako naidje kontrakcija, da što jače pritisnem pipak. Ne možete da zamislite taj bol. U pola 9 dolazi moj doktor. Ponovo pregled, i dalje 6 prsta, i dalje 10 minuta. Pokušava ručno da raširi, ne ide.Imala sam utisak kao da mi je čupao matericu. Otkucaji sve tiši,i tiši. Ponovo skup, babica galami na mene da dišem lepo, moj doca galami na nju. Pluća su me bolela koliko sam duboko disala, trudila sam se kako znam i umem, nije do mene.
9 sati: Već 12 sati konstantnih bolova koje merim, koliko je bilo ukupno, ko će ga znati. Pregled, 6 prsta, i dalje na 10 minuta, i dalje skala ne jača od 20, ponovo ručno širenje. Pojačava indukciju.
Polako sam počela da tonem, ja se kunem da mi se duša odvajala od tela. Nisam imala snage više da reagujem na bol. Samo sam ćutala. Polusvesna, dolaze na svaki minut da me pitaju kako se zovem, a ja sam gledala samo u jednu tačku. Nisam imala snage da odgovorim, ni da pomerim oči, samo mi se spavalo. Odjednom, kako je krenula kontrakcija, tako je aparat zaćutao, nema otkucaja... Tresu mi stomak, opet galame da lepo dišem, kontrakcija staje, otkucaji se povratiše,ali slabi.. Sledeća kontrakcija-tišina. Umire mi beba u stomaku ,a ja nemam snage da reagujem, suza suzu stize.
Sledeće čega se sećam kako babica zove mog doktora jer su i meni pluća stala. Lupaju mi šamare, polivaju vodom, a ja sam svesna. Ponovo skup oko mene, ponovo ta tišina...Svi u zelenom, nešto me pitaju, ne odgovaram, nešto potpisujem. Stavljaju mi kateter, doca me polako podiže za ruku pa u salu. Kako sam do tamo stigla, nemam pojma.
Ležem, stavljaju mi još jednu braunilu, lepe mi pipke za ekg, stavljaju onaj đavolčić na prstiću, čujem svoje srce na aparatu. Babica dolazi sa onom trubicom da oslušne bebino srce, urla na mog doktora jer se srce ne čuje. Počinjem da vrištim iz sve snage,plačem! Molim Boga i sve svece da mi je ne odvode! Onda sam utonula u san...
Budim se, kroz san babici ljubim ruku, pitam za bebu kažu da je dobro, ali da je na kiseoniku. Reče da smo obe jedva izvukle žive glave. To me tada nije interesovalo, samo mi je bila bitna ta reč ONA JE DOBRO!
Kada sam je prvi put videla, nisam mogla suze da zaustavim. I dan danas kad me nekako drugačije pogleda, nekako specifično, ja se setim svega, i ponovo zaplačem.
Čujem sina u hodniku kako me zove, ponovo počinjem da plačem jer ne mogu da ga vidim! A tako sam zahvalna Bogu, što ću ih još dugo gledati.