Vec odavno se kanim da otvorim ovu temu. Da budem iskrena malo me je i sramota jer mislim da imam ozbiljan problem.

Sjecam se kada sam bila mladja da je moja mama uvijek strahovala kada bih trebali brat ili ja da idemo negdje na put, ili da izadjemo negdje sa drustvom koje ona ne poznaje. Uvijek je strahovala da ce nam se neki djavo destiti...

Otkada sam se porodila ja ne spavam mirno. Stalno strahujem za svoje dijete. Kad krene da me zove "mama" onim slatkim glasicem, ja se sva istopim, pomislim kako sam najsretnija mama na planeti jer imam najdivnije bice, najbolje, najsladje, i odmah tu srecu presijecu crne misli: Sta ako mu se nesto desi, sta ako ga izgubim, jer sve je tako dobro da bi bilo istinito.... Ali meni se to cesto, stalno mota po glavi... Boze, nekada pomislim da nisam normalna, ali to mene opsjeda. Mozda zato sto su nam u porodici cesto umirali bliznji, cijelo djetinjstvo sam provela po sahranama. I sada sam u stalnom strahu za svoje dijete.

Ne znam sta da radim, jednom sam htjela da pitam za savjet naseg psiholloga gdje sam radila, ali nisam imala povjerenja u tu osobu...

< Poruku je uredio Diabla -- 12.1.2011 21:00:12 >

_____________________________

Something is rotten in the state of Denmark.

Jao gde me nadje sa ovom temom.
Imam slicne strahove.
U poslednje vreme imam neopisiv strah da cu ja umreti i necu biti tu za svoje dete kad sam mu najpotrebnija.

Bolje da ne pisem sta mi sve prolazi kroz glavu i sa kakvim strahovima zivim Kod mene je to bas preterano.

Kad spavaju,non stop proveravam da li disu,pre neko vece je Jelena tako mirno spavala da sam gurnula prst pod njen nosic da bih bila sigurna.
Janu redovno pratim kod babe iako zive sprat nize,u istoj kuci,sve mislim kidnapovace je neko.
Bojim se najtezih bolesti,gubitaka i sl.Kad radimo analizu krvi ziva nisam do rezultata.
Kad Jelena puno place mislim crci ce ili desice se nesto lose.

Jos uvek redovno isecem hleb,pa vratim noz u fioku jer nikad nisam sigurna.

Ima toga stvarno puno.Nije meni lako.A ni mojoj deci sa mnom.


< Poruku je uredio ivaj -- 12.1.2011 21:36:00 >

joj Iva, meni je sad lakse. Ja sam mislila da sam ja malo caknuta u vugla Kad sam moju mamu pitala da li je to normalno sto mi se mota po glavi, ona mi je samo rekla: "E moje dijete, nadam se da me sad razumijes".

Gospode, neka se isplacem od tuge, od scenarija koji mi prodje ovom mojom, supljom glavom.


_____________________________

Something is rotten in the state of Denmark.

Cuti zeno,a meni svanulo sto si otvorila ovakvu temu

U drustvu je sve lakse,pa i biti malo 'nenormalan'
Ili je to ono klasicno "ne bilo mi sto mi majka misli"(samo sto je kod nas izrazeno vise nego sto treba )

I ja imam te strahove ali pokusavam da odagnam misli i da ne mislim tako crno. Uvijek sama sebi kazem ma hajde sta ce se desiti nece se nista desiti lose ja sam srecan covjek.

Ja zbog ove misli strahujem otkad sam zatrudnela sa blizancima....da ne pricham kako je sad kad su vetj uveliko tu...i poznajem ih...poznaju me...ma..ne umem ni da napishem koliko se bojim za njihove zivote...i za svoj...mm-ov...samo da svi budemo zdravi....a sve ostalo cu lako...

Tema bas za mene . Ja sam ogromni panicar i svaki put kad kihne pocinjem da prebiram po gllavi : gde je bila , koji virusi sada idu ... kad nece da jede : zasto ne jede , mozda je bolesna ...kad jede : joj , bas je puno pojela , mozda ce biti bolesna... kad je mirne kad je nestasna , sve mi je razlog za brigu
Od kada sam je rodila ( i dok sam bila trudna ) sve mi izgleda kao potencijalna opasnost
Nikada se u zivotu nisam bavila smrtnoscu a sad se uzasavam


_____________________________

Marija je moj najveci uspeh

JER SMO TAKO U MOGUCNOSTI !

Izgleda da su sve mame iste...
Ja za neke stvari panicim puno,dok sam za druge 'ladna k'o spricer.
Recimo,ako padne i udari se retko panicim ali zato kad dobije temperaturu ziva nisam...
Danas smo bili kod lekara,Una ima upaljeno grlo.
Nemate pojma kako mi je laknulo kad je dr rekla da je grlo u pitanju jer sam ja vec u svojoj glavi umislila da je ko zna sta u pitanju posto ima temperaturu i nikakve druge simptome.
Moj najveci biser se desio pre jedno mesec dana.Uni se pojavio ojed u predelu ispod pelena,
oko . Pojavi se pa se povuce,pa se pojavi pa se povuce i tako nekoliko dana. E onda joj ja lepo uzmem mokracu i stolicu i nosim na analizu da vidim da li mozda ima neku bakteriju ili nesto slicno. Svi su mi se smejali za to
I da,dok je bila manja redovno sam proveravala da li dise dok spava...

Svi mi kazu da preterujem i sto se njene ishrane tice.Tu sve mora da bude po propisima.Ziva se pojedoh sad kad je bolesna sto je dan pregurala samo na vocu i zitaricama
Na svakih par dana proveram da nije istekao rok na lekovima i na hrani koju ona jede.Recimo na pahuljicama pise da je rok 3-4 nedelje i ja kad otvorim kutiju,lepo na njoj napisem kog dana sam je otvorila Itd, itd....


_____________________________

ISKLJUCI PINK , UKLJUCI MOZAK!!!!!!

Uh ne da me pogodila tema.I ja kao i svi vi strahujem naravno za moje dete.
U pocetku, posto se rodila sa deformitetom sve dok nije prohodala bila sam u strahu dalice ovo moje dete uopste prohodati, ostace invalid i sl.
Znaci svaki put kad smo isli na kontrolu oci su mi bili pune suza, jednom me je fizijatar pirmetila samo me je bukvalno zagrlila i rekla nebrinite bice sve uredu odradili ste dobar posao.
Iako mi je to rekla nisam bila mirna dok jednog dana  Moni sama nije se pustila da hoda ka mami, rasplakala sam se od srece sa 13 meseci.
A ovako najvise brinem o njeno zdravlje naravno kao i sve mame samo da su nam deca zdrava.
Sada razumem moju mamu kad mi je jedan put rekla dok sam bila tinejdzerka, a ja joj pricala da nemora da me ceka uvece kad se vracam, a ona na to mi je rekla jednog dana postaces majka i onda ces me razumeti zasto sve ovo radim i zasto toliko brinem.
Sada veruj te mi razumem je.

Celog života zameram mami što je neviđeni paničar kad smo nas troje u pitanju. Dok sam studirala, ukoliko bi me pozvala na mobilni i ja joj se ne bih javila milion stvari bi joj prošlo kroz glavu! Stalno smo vodile rasprave o tome, i dan danas je isto. Čak i kad je moje dete u pitanju veći je paničar od mene.
A ja.....što mi je dete starije sve me je više strah za nju. Doduše, ne dajem svojoj mašti na volju, baš iz iskustva i preteranog straha moje majke. Nadam se da ću istrajati u tome da budem "bistre glave" onda kad treba.


_____________________________

"Nemoj da plačeš, tu je tvoja seka"
"Bato, puno te volim"

hahaha....ovo i ja radim...i na ad mleku, i na pahuljicama...lekovima...ma sve shto ima veze sa njima

A da...toliko se bojim bolesti...da ono u chemu su bile obuchene....skafanderi, cebad, kape...ma sve...s vrata ide na pranje...jer otkud znam shta smo pokupili usput...josh ako smo bili kod lekara...obavezno perem...sreca pa imam susharu

Joj mislila sma da sma jedina

hahaha...nisi

Ja kad pomislim na te strašne stvari koje bi mogle da nam se dese, odmah plačem...i priznajem i ja sam mislila da sam luda, da se to ne smije, da nešto samnom nije u redu
Ne čitam niti gledam strašne stvari koje se dešavaju bebama, djeci...jednostavno ne mogu to podnijeti ako nešto i vidim slučajno, danima sam u depresiji i naravno zamišljam nedajbože...

A onda...grlim, ljubim, mazim, svoju najveću ljubav, svoj život i kažem, Bože pomozi sve će biti u redu i nekako se oraspoložim

< Poruku je uredio Lu RR -- 13.1.2011 9:37:05 >

_____________________________

Kad zašutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobijedio.
Znači da više nisi vrijedan mog vremena!

Isto

ja se smrti najvise bojim,ne mogu da zamislim.....bilo da je moja ili nekog iz porodice....jednom kad je moja mama spomenula kako bi vise volela da zavesta svoje organe i da je kremiraju da mi ne bi imali obavezu da idemo na groblje,da okopavamo....bla bla bla......uf kako sam plakala kao kisa.....rekla sam joj da se nije usudila to da uradi......i da ce to  biti jedino mesto gde cu se moci izjadati kad ona umre......nisam mogla da se smirim od plakanja


< Poruku je uredio Crvenkapa85 -- 13.1.2011 12:00:24 >

Mislim da je svaka briga normalna, koliko god ponekad to ludo izgledalo. Pa moja mama i dan danas me uhvati za ruku kad prelazimo ulicu  ako joj ne odgovorim na sms u roku od odmah, ona zove i mene i mm da vidi da li je sve u redu.
Ali sa mnom je uvek bila sigurnija i nisam imala nikakve zabrane, ali sa sestrom je drugačije. Za nju brine PREVIŠE! Skoro je sestra rekla da će se prijaviti za stipendiju za master u Španiji i mama je već u panici. Ali takve su mame


_____________________________

Twenty years from now you will be more disappointed by the things you didn't do than by the ones you did. So throw off the bowlines, Sail away from the safe harbor. Catch the trade winds in your sails. Explore. Dream.

Jer smo tako u mogućnosti!

Kad ostavljam Nešu kod mojih, ostavljam im uputstva (čuvaju ga otkako je bio beba, znaju sve oko njega): kad izlazite napolje nemojte slučajno da mu puštate ruku, ne vodite ga na kej ili bilo gde blizu vode (to sme samo samnom), ne vodite ga nigde u velike markete ili na vašare gde je gužva, dva puta proverite da li ste zaključali vrata i izvadili ključ iz brave da on ne može da ga dohvati, sto puta ih podsećam da paze gde ostavljaju nož kad seku hleb...
Bojim se smrti, bojim se otmice, bojim se povrede, bojim se svoje nemoći ako mu se nešto desi, bojim se njegovog straha ako se nešto desi a ja nisam tu.
Bila sam freak i po pitanju ishrane, spavanja, ma svega, ali sam to malo prerasla kad je krenuo u vrtić i kad sam izgubila potpunu kontrolu. I dalje se super i zdravo hrani, i lepo spava, samo ja više ne razmišljam toliko baš o tome (valjda zato što i nemam problema tu).
Moram priznati da mi nije lakše kad vidim da nisam jedina, kontam da to nije normalno, bez obzira što je učestala pojava kod mama. I ponekad mislim da ću skroz poludeti

_____________________________

The price of discipline is always less than the pain of regret
Robin Sharma