Majčinstvo mi je bilo dugogodišnja i najveća želja. Kada je lekar potvrdio da sam u drugom stanju, mojoj sreći nije bilo kraja. Sve mi je bilo lepo- mučnine, nesanica, kilogrami koji su se gomilali, ma sve sam to volela i radovala se prvom susretu sa dečačićem koji raste u meni i koga sam obožavala. Želela sam da uradim sve kako treba. Zdravo sam se hranila, upisala se na kurs za trudnice, pa u školu za buduće roditelje, radila lagane vežbe i stalno šetala. Teorijski sam bila potkovana svim informacijama, ali u praksi mi se desilo sve suprotno. Porođaj je bio divan, ostao mi je u najlepšem sećanju, a moj sinčić je odmah ispunio moje srce beskrajnom ljubavlju.
Jedva sam čekala da svane i da mi ga donesu, ne želeći da se ikada više odvojim od njega. Novo jutro donelo je naš novi susret, ali i prvu brigu. Babica mi je namestila bebu na grudi, a on kao da je bio naučen kako treba da sisa. Vukao je, uporno tragajući za tim hranljivim kapima, ali mleka nije bilo. Posle par minuta, počeo je da vristi iz sve snage. Ja sam briznula u plač, onako nemoćna i razočarana. Babica me je tešila, govoreći da će mleko postepeno nadolaziti, ali da moram bebi odmah da dam dohranu pomoću šprica. Gledala sam druge majke i bebice koje nisu znale da uhvate dojku svojim usnicama, dok se mleko slivalo niz grudi mojih cimerki, a moj dečačić je sve znao, ali mleka nisam imala. Babice su dolazile, masirale mi grudi, u pojedinim momentima to je bilo jako bolno i neprijatno, ali par dana se ništa nije dešavalo.
Stavljala sam sinčića na grudi, on je poput pumpice vukao, pokušavao da mi pomogne, ali bi se brzo umorio i počeo da plače, ostajući bez maminog mleka i tih značajnih antitela. Posle nedelju dana, više nije hteo ni da pokušava da sisa. Držao se šprica, naviknut na sigurnost i sitost koje mu on donosi. Otpušteni smo kući ,ja bez mleka, uz date savete o kojima sam čitala devet meseci i znala ih napamet. Bila sam slomljena. Gledala sam to malo biće i posle celodnevnog plača, koji mi je bio preko potreban, prelomila sam- neću odustati. Non-stop sam se masirala, stavljala mlake obloge, unosila veću količinu hrane, poslala supruga u apoteku po čaj od komorača, sve to ponavljala mnogo puta u toku dana, razočaravajući se iznova i iznova. Nekako sam opet privolela bebicu da pokušava da sisa, ali o odustajanju više nisam razmišljala. Plakala sam dok je on spavao, smejala se dok smo se gledali, ponavljala rutinu koju sam uvrstila u svoj dnevni ritam i petnaestog dana se desilo to o čemu sam maštala od kako se Bogdan rodio. Počelo je da mi nadolazi mleko, ja sam odmah iskočila iz kreveta, probudila bebicu, prislonila ga na grudi i te sanjive okice su se najednom široko otvorile kada su osetile prvu kap maminog mleka. Bilo ga je i više nego dovoljno. Bebac je uživao sisajući i nežno je gackao svojim ručicama po mojim dojkama kao mače. Sisao je dugo, kao da se plašio da će mleko nestati, a zatim se i uspavao na mojim grudima, dok mu se mleko slivalo u uglovima usnica. Sreću koju sam osetila dok sam prvi put dojila svoje dete ne umem da opišem. Gledajući ga onako sitog I zadovoljnog, znala sam da sam uradila nešto izuzetno za njega. Dala sam mu ono najpotrebnije za brz napredak i za zdrav razvoj. On je meni dao ceo svet, novu nadu i ljubav za kakvu nisam ni slutila da postoji. Više nikada neću pomišljati o odustajanju od bilo čega što je važno za mog dečaka. Izgubljeno je samo ono čega se sami odreknemo, a uz bebice ne nadođe samo mleko, već i nova hrabrost, snaga kojom mame mogu apsolutno sve.