Konačno. Beba na grudima i taj neponovljivi osećaj u porodilištu... Ali kod kuće se sve menja, mleka mnogo a beba mala, ja ne znam šta treba da radim i beba ostaje gladna a ja na korak od mastitisa... Ne umem da se izmlazam, jer odakle bih znala? Onda slede bolne i naporne masaže svaka dva sata, kupus na grudima i menjanje tri pidžame i čaršafa svako veće... I to prođe uz suze i napor ali beba je konačno sita... Ili nije? Stalno želi da je na dojci pa onda bljucka pa opet sisa pa bljucka... Imam utisak da nikad ne spava samo jede i bljucka... Ne daj joj, stavljaj je samo na dva i po sata po pola sata, ali plače, guraj joj dudu, nunaj, pevaj, ali ne daj... Samo čekaš da prođu ta dva sata... Veštačke silikonske bradavice jer tako mora. Teško ih je namestiti i bebi se ne sviđa ali nema drugog načina. A onda počinje da plače na dojci... Ceo drugi mesec plače i vuče dok sisa, svaki put me povredi kad cimne glavom, vrisnem, stegnem zube i nastavimo... Preznojim se svaki put dok završi obrok... Ili ga ne završi, ja je prekinem... Uopšte ne znam dali je sita jer nikad sama ne bi prestala... Možda joj uskraćujem jedino što želi ali tako kažu da treba, otkud ja znam... Ona ima grčeve, plače po ceo dan... Sad je počela nova faza, pusta bradavicu svaki čas.. Pa onda uhvati opet kad je nateram. I svaki put zaboli kad uhvati, rane bole, često krvare, još više se preznojavam svaki put kad sisa, iscrpljuje me i sama pomisao na to. Nervozna na dojci, a ja stalno mokra, tuferi za grudi, ništa ne pomaze, boli između svakog podoja, kako je moguće da ne popije sve i uvek boli... Neće da sisa. Hoće da sisa. Noću se ne budi, danju traži na dva sata. Ili na sat vremena. Ili na pet sati. Nema pravila. A dojke ne rade tako. Ili su prepune pa bole ili nema dovoljno. Plačem, teško mi je, ne mogu nigde da idem jer neće da sisa ako nije kod kuće. A kod kuće plače kad hoće i plače kad neće i plače na dojci i ne dobija dovoljno na težini a mala je i rođena, 500 grama nije dovoljno. Osećam se neuspelo jer mi je beba mala, ja sam kriva, ko bi drugi, ali imam mleka i trudim se svim silama da je ubedim da pojede više, da ne bljucka toliko, sve radim šta umem, ali ne uspevam. Ili uspevam? Ipak raste, smeje mi se, guče, počinje da bude vesela, lepo spava noću. I konačno taj peti mesec... Sve je prestalo, uživa u sisanju, traži na svakih par sati i zadovoljna je... Mazi se sa mnom, grli me, gleda me, smeje se na dojci. Izađemo u park i sisa na klupi. Izađemo u kafić i sisa za stolom. Odemo kod bake i deke, sisa na krevetu. Uvek spremno, uvek hranljivo. Beba srećna, smeje se naglas, budi se noću samo jednom, a ja uživam. Bolova vise nema, a ja bebu vodim svuda. Jer znam da je zaštićena jer dobija ono najbolje za sebe. Naravno da dolazimo na svadbu! Zašto da ne, beba ima imunitet a ja ću haljinu u kojoj može da se doji već nekako naći. Naravno da idemo kod druga na rođendan, šta će joj biti? Samouverena sam da je povedem bilo gde jer znam da je otpornija na sve bolesti. Nije mi palo na pamet da odustanem. Da, dojenje je teško. I ne, ne dolazi prirodno. I ne, ne znaš ništa o tome. I ne znaš kad je beba sita mnogo meseci. Ali joj daješ nešto vredno za ceo život. Zdravlje nema cenu. Kažu uhodaćeš se za nedelju dana. Ne, nećeš. Ni za mesec, ni za dva. Ali za pet hoćeš. I shvatićeš da je bilo vredno. I da se vrati vreme sve bih ponovo. Samo da imam ovo sto imam sada. Sledeći put ću znati više. I uživaću vise.