"Eto, ja tebe nisam dojila, a ni tvoja baka mene...", započela je priču moja majka. "Ona je bila žena seljanka, morala je da radi kako joj svekrva kaže, svaki dan na njivi ceo dan, a ne da se izležava kod kuce i doji bebu. A ja, ja nisam imala mleka. Kada se tvoj brat rodio, pokušavala sam da ga dojim od prvog dana. On bi samo vrištao. Patronažna je došla i rekla da je pregladneo i da mu dam dohranu. Kad si se ti rodila, nisam čekala da pregladniš, dadoh ti dohranu odmah. Nadam se da ćeš ti dojiti, potrudi se, druga su vremena sad, zdravije je za njega, zdravije je i za tebe.", reče moja mati i nastavi da meša skoro zagoreli ručak. Videla sam joj suze u očima. I brat i ja smo u potpunosti zdravi, ali osetila sam nešto više u njenom glasu od toga "zdravi". Falilo je nešto što su dojilje imale, ta posebna veza sa bebom koja se stvara prilikom dojenja, ta bliskost. Tako je započela moja priča o dojenju puna straha. Razmišljala sam šta ako ne budem imala mleka, već imamo istorijat ne dojenja u porodici, a sa druge strane su odzvanjale reci patronažnih sestara: “Sve majke mogu da doje!"

Posle 12 časova bolova i indukcije, porodih se na carski rez. Prvi dan - mleka nema. Drugi dan - beba plače, mleka ni kapi, bradavice uvučene. Noću plačem, danju besomučno mazim svoje dete, rana boli. Nalivam se vodom i sokom od jabuke. Treći dan-mleka nema. Osećala sam se beskorisno, poraženo. Moji strahovi se obistinjuju. Gledam majke kako doje svoje bebe. Gledam bebe koje bezbrižno spavaju posle podoja. A moje grudi suve, moj dečak plače. Gleda me svojim krupnim plavim očima i očekuje svoju hranu koje nema. Tu noć sam preplakala i svom snagom stiskala svoje grudi, masirala ih, grejala i pred zoru u polumraku sobe ugledah belu tečnost, gustu, kako curi iz mojih dojki. I dalje plačem, ali od sreće i i dalje stiskam svoje grudi da budem sigurna da me oči ne varaju.

Ujutru ustajem, grudi pune mleka, curi... Donose mi bebu i postavljaju za prvi podoj. On vuče, svojim urođenim instinktom, vuče, osećam golicanje i malu bol, ali ne odustajem. I tako je sve počelo. Sikio je satima svaki dan. Pri prvom podoju sam osećala užasnu bol u stomaku. Ali, nisam se predavala. Znala sam da se moja materica skuplja. Kako je priroda to sve uredila. Nema greške.

Oko moje plavo, ljubav mamina je to najveća na svetu. Zbog njega svaki trud i bol se isplate.