Bilo je to rano novembarsko jutro...vrlo rano...4 ujutru još mrak a moje je srce zasijalo jače od svake zvezde, meseca ili sunca onog trena kad sam ugledala jedne krupne crne okice jednog čupavog bepčeta...bile su to baš krupne okice za bebu koja se tek rodila...pitaju me: mama šta ste dobili a ja pomislih ljubav svog života, sreću i radost zauvek a rekoh dečak...malo su ga obrisali i dobila sam jedan zavijutak na svoje grudi...od tog trena pa nadalje tu je bilo najlepše za spavati i ručkati...prvo jutro ti majušan a gladan, ja umorna ali presrećna jedva čekajući taj trenutak spajanja u jednom od najlepših činova između mame i bebe...kad si prihvatio siku, onako uspavan kao maleni mišić ručkao si kao veliki...ah sikio si ti lepo, onda je nadošlo mleko...mleka za 3 bebe...sve tvrdo, ti mali, žut i uspavan...ne možeš izvući...plačeš, mene grudi bole i nikud...bila sam tužna, želela sam da te dojim, da ti dam najbolje za tebe, da osetim radost tog spajanja ali nije bilo lako...masaže, bol, ragade, začepljeni kanalići, tvoja žutica...borba jer ti nisi telence...upornost jer je mamino mleko najbolje...prebrodili smo sve to i još mnogo i bolnicu i infuzije ma sve...mamin mali miš je postajao sve veći i jači...sika je bila tu kad si gladan, kad ti se spava, kad si nervozan, kad si bolestan, dok su rasli zubici...2.5 godine uživanja...rastao si se sa sikom kao pravi veliki momak, mamin heroj, bez po muke...dok je mama plakala gledajući te kako spavaš jer tako brzo rasteš, jer više nisi beba...moje oko krupno...e onda je došao jedan hladan decembar i mama se rodila opet jedne hladne noći...jedne plave okice stigle su da uduplaju ljubav...volimo siku već 4 meseca i brojimo dalje što duže...ljubav se ne deli već umnožava 💖