© The Invasion / Silver Pictures, Vertigo Entertainment, Village

/11 /11

Od prvih dana majčinstva, bavim se zbunjućim ponašanjem drugih ljudi. Činilo se da svi bolje znaju kako da hranim, kupam, povija, i što je najvažnije da odgajam svoje dete. I onda sam shvatila da nije reč o meni - danas, gotova svaka žena koja ima dete je kritikovana od strane drugih ljudi.

*

Danas želim da kažem za Brigh Side čitateljima moju priču o prevazilaženju nametnutih strahova i kako sam konaćno počela da se osećam kao prava majka.

Moj sin se rodio u malom regionalnom porodilištu. Odmah je doveden na dečije odeljenje i dolazio je po utvrđenom rasporedu. Sestra je došla na naše odeljenje sa drugim kolicima koja su bila prepuna malih beba koje plaču. Nakon što dobiješ svoju bebu, trebalo bi da je nahraniš, a zatim vratiš.

Moja beba je imala ljutito, otečeno lice i nije mogla da otvori jedno od svojih očiju.
Gledala sam ga i razmišljala o tome kako glamurozni časopisi često opisuju kako će se buduće majke osećati nakon porođaja sa toplom, nežnom, bezuslovnom ljubavlju prema svom detetu. Umesto toga, osećala sam bolove. I povrh svega toga, htela sam samo da se dobro naspavam.

Sva moja neugodnost je bila skrivena osećajem radoznalosti. Moje cimerke na odeljenju i ja čak nismo ni razmišljale o ljubljenju i grljenju naših beba, samo smo ih gledali kao: "Vau, napravila sam osobu sa prstima, trepavicama, i sve ostalo."
Ali ta "obećana ljubav" nije odmah stigla. 

Stidim se

Čini mi se da skoro svaka žena zna taj osećaj: "Ona bi trebalo zauvek da se stidi." Ovo je verovatno trebalo da vas motiviše za velike stvari u budućnosti vašeg deteta.

Treba da rodiš sama i onda, što je duže moguće, treba dojiti (veštačko hranjenje je za lenje ljude). Trebalo bi da počne razvoj tvog deteta od prvog dana njegovog života, a zatim mu pomogneš da prođe kroz vrtić, osnovnu školu i na kraju fakultet.
Ako to ne radiš, ljudi će da te osude i kritikuju sa sadističkom vatrom u njihovim očima.

Ponekad bih počela da objašnjavam ljudima koji su bili potpuni stranci - medicinskoj sestri, lokalnom doktoru, medicinskoj sestri u vrtiću il ljutoj dami u bolnici. Ponekad bih da objasnim komšiji koji je želeo da se igra sa mojim detetom ili starom damom u prodavnici koja je pokušala da da mom detetu slatkiše koje ne bi trebalo da jede.

Čak bih objasnila svoje postupke drugoj majci čija beba je već mogla da hoda, priča i igra se sa igračkama.

Ali u nekom trenutku, počela sam se opuštam

Ove godine, moja beba je navršila 11 godina. I tek nedavno sam shvatila da smo moj sin i ja strašno umorni od konstantnog pritiska od svih i konačno mogu sebi da priznam da nisam savršena majka.

Ne stidim se što sam imala carski rez. Nisam se krila od kontrakcija. I ne znam šta je bolje: imati nekoliko sati mučenja ili da jedva hodam nekoliko dana posle porođaja ( naterali su me da hodam u hodniku 12 sati nakon operacije, čak i sa velikim šavom na stomaku).

Da, kada je moj sin imala 6 meseci, počeo je da jede veštačku hranu. Uglavnom tbog histeričnog stava prema dojenju. Oni te na klinikama gledaju kao da si lenja majka, i tvoja svekrva kaže: "Mršave žene poput tebe nemaju dovoljno mleka."
Nisam naterala svog sina da sluša klasičnu muziku i nisam stavljala slova na zidove. Ali on je imao policu sa kul igračkama sa kojima je mogao da se igra kad god je hteo.

Otprilike tri meseca nakon porođaja, prestala sam da zagrevam flašice i da peglam posteljinu. To nije uticalo na zdravlje mog sina, ali je moj život odmah postao mnogo lakši.

Kada je imao 4 godine, razvela sam se. Shvatila sam da više ne mogu živeti u uvom ludom ritmu kao savršena žena, savršena majka, savršena domaćica i hranilac porodice. Ali da, stidim se što moj mora odrasti bez oca.

Majke su takođe ljudi

Prestala sam da se stidim kada sam shvatla da moje dete i ja ne moramo da izgledamo baš kao savršene porodice iz časopisa o majčinstvu. Mi nismo roboti, mi smo ljudi, i svi mi imamo pravo da osećamo svoje emocije i zaslužujemo da im se da prostor. 

Ne stidim se što nikada nisam uradila domaći zadatak sa svojim sinom. Samo sam uspela da nadgledam težak zadatak ili pokušam da mu objasnim neka gramatička pravila. Ne stidim se što se ranije ujutru nisam pojavila da bih "ispravila" njegovu sliku i provela celu noć u crtanju za umetničku klasu koju toliko mrzi. Mislim da je to ono što važi briga je.

Ne ustajem u 6 sati da pravim palačinke, i ja ne radim sve kućne poslove. Ne stidim se ukazivati sinu da sam zauzeta i da sam može da napravi sebi testeninu.
Ja nisam deo nijednog odbora za roditeljstvo zato što jednostavno nisam zainteresovana. Jednom sam tokom prve godine prisustvovala ceremoniji njegove škole. Posetiću je ponovo kada završi školu.

Mogu da odem u radnju bez ijednog komada dečije odeće. Ako želim novu haljinu, kupiću je. Ne osećam se samotno niti kažem sebi nešto poput: "Ti si majka, nije ti potrebno."

Imam pravo da budem sama. Mogu da idem u bioskop nekoliko sati, mogu samo da se prebacim u kafić, ili da ostanem u kupatilu sa maskom za lice. Ovo je neka vrsta odmora koju svi moramo da menjamo od "mame" do "ja sam čovek".

I ljubav se pojavila prirodno. 

Moja ljubav prema sinu se pojavila kao pravi, svesni osećaj. Ja sam zainteresovana da gledamo kako moje dete odrasta, menja se i uči da se nosi sa teškoćama u životu, da pronađe zajednički jezik sa drugim ljudima.

Kada imamo vremena, igramo ping-pong i vozimo bicikle. Volimo se igrati sa mapom sveta - tražiti gradove sa smešnim imenima i razmišljati o tome kako bi ljudi putovali u doba otkrića.

Moj sin se navukao na čitanje knjiga o fantastici i objasnio sam mu da računari nemaju samo igre, već su i korisne alati. 

I uvek ga poljubim za laku noć i nikada ne kažem, "stidim se tebe."

To je sve zato što me zaista ne interesuje mišljenje drugih ljudi.

Jeste li se ikad stideli što ste "loša" majka?

Prevod:brightside