(Foto: Magnific)

/11 /11

Za aktuelne sadržaje i vesti o roditeljstvu i trudnoći dodajte Ringeraju kao svoj omiljeni izvor na Google-u.

Postavi

Pre mnogo godina, dok je moj muž bio na specijalizaciji, živeli smo kao podstanari na prvom spratu jedne porodične kuće.

Iznad nas, na još dva sprata, živelo je nekoliko članova iste porodice. Žene u toj kući (kćer, još jedna udata kćer i njihova majka) imale su jednu zajedničku religiju: kuću je trebalo stalno čistiti.

Ljudi moji, mašine za veš su neprestano radile. Usisivač je zujao non-stop. Kuhinja je bila mesto višesatnog rada, a varikina se kupovala u litrima. Vikendom bi tek nastala opšta histerija: prozori, zavese, dranje, nervoza, lupanje, opet usisivač, sve bi mirisalo na deterdžent i varikinu. A, o praznicima da ne govorim!
Sećam se njihovog ponosa kada bi govorile o svemu što su tog dana uradile. Vikale bi jedna drugoj sa terase na terasu, podnosile bi dnevni izveštaj o tome šta su sve uradile tog dana komšikama, ma ludilo!

A ja bih, pomalo stidljivo, rekla:

"Mi idemo u šetnju." Ko pokisla.

I dobijala bih odgovor tipa:

"Nemamo mi vremena za to. Imamo puno posla."

Dobro sam razumela zašto bih se posle takvih rečenica osećala krivom:
uradila sam nešto neodgovorno, umesto da budem "dobra" žena i majka, izabrala sam nešto neozbiljno: šetnju.
Ili film sa decom, knjigu, pisanje.

Kao da je život čekao da pod prvo zablista.

A onda mi je jednog dana gazdarica, matrijarh te kuće, usput, sva zadihana i nikakva, rekla kako ona čarape svih ukućana pere isključivo na ruke. Njene ruke su bile tako bele i nekako, ko vosak, lice bledo i znojavo. Tu ženu nikada nisam videla na plaži, na Trgu, u šetnji sa unucima. Nikada.

Sećam se dobro tog trenutka.
Stresla sam se. Naježila.
Nešto u meni je reklo:

Ne. Nema šanse!

Ne želim ovo.

Ne želim da mi godine prolaze u pranju tuđih čarapa, ribanju podova i dokazivanju da sam dobra zato što nikada ne sedim.
Neću da mirišem na varikinu. Neću da propustim šetnju sa decom ili našu omiljenu seriju. Neću,bre, i tačka!
Prvi put nisam osetila krivicu.

Osetila sam tugu i moram priznati, sažaljenje.
Pogledala sam tu ženu i odjednom mi je bilo žao koliko je svog života potrošila brinući o životima drugih. A još više me je pogodila pomisao da je, možda i ne želeći, svojim kćerima ostavila isto nasleđe: da žena vredi onoliko koliko je uradila, koliko je čisto iza nje i koliko je sebe stavila na poslednje mesto.

Meni je to najveći vid zapostavljanja sebe i drugih.
I tada sam sebi obećala nešto što mi se, mnogo godina kasnije, čini još važnijim nego tada:

Neću dozvoliti da mi život prođe u pranju tuđih čarapa.

Naravno da ukućani moraju jesti, svakako da kuću treba održavati.

Sve to, još uvek, nakon toliko godina i radim.

Međutim, negde duboko u meni ostala je ona žena koja je tog dana prvi put shvatila da kuća nikada neće biti dovoljno čista da opravda propušten život.
Zato danas, kada biram šetnju umesto usisavanja, kafu umesto slaganja veša, knjigu umesto ribanja kupatila, pokušavam da se setim:

Nisam lenja, niti neodgovorna.

Ne dugujem svetu savršeno čist pod.

Želim da živim.

A čarape?

Neka ih pere mašina.
Ne želim da mi život bude uredan, a prazan.
Ne želim ruke pobelele od varikine.
Hoću ruke sa friški taze manikirom.
Verujem da bi se moja bivša gazdarica na to apsolutno zgrozila.
I znate šta? Ako.

Autor: Dora

Izvor: www.facebook.com/Happy-Chez-Moi