/11 /11

Zavaravala sam se, pa s'tim u vezi, još teže podnosim ovo "trežnjenje". Jer ja sam osoba od uspomena, to mi je srž, moja krvna grupa, moj DNK. I kada krenu uspomene da plivaju na površinu... Ne znam ni odakle bi počela, ni gde bi završila...sa njihovim slaganjem.


Gubim se, smisao je sve besmisleniji, zdrav razum uteče brzinom magle, a ja i dalje mislim-mogu, a ne mogu, mislim može, a ne može. A, tako sam sama. Jer jedan deo meni dragih duša, ćutnjom pokušavam da zaštitim od prave istine, a drugi deo i kada im seobratim misle da jedan savet, monolog ili kritika mogu da pokrenu čitav moj sistem u suprotnom pravcu. Da li neće ili ne žele da shvate, da uz svu moju promenjenu svest, i dalje imam (bar tako mislim), dovoljno očuvanih moždanih ćelija, koje me drže budnom, uspravnom i živom...


Da mi one ne dozvoljavaju, da ne ustanem iz kreveta, da me teraju da se smejem i kada bi jecala, da me sprečavaju da ne vrištim ulicom na roditelje koji se žale na dete, jer je dobilo lošu ocenu, isprljalo se ili prosto bilo samo dete, jer oni ne znaju, i nisu osetili tu bol, kako je kada gledaš, a ne vidiš, hodaš, a lebdiš, hoćeš da kažeš, a nem si, jer znaš da te neće razumeti...a, majka mora da bude uvek tu, pa kako god bilo... A, uništi me činjenica, da sve ono što je njima uobičajeno, meni san, što oni ne primećuju, meni želja, a što oni imaju svakodnevno, živeći normalan život sa svojom decom, meni svaka (ne)izrečena molitva pred Bogom...sudbinom...


E, da postoji neka magija, makar i iz dečijih bajki, koje sam im toliko puta pred spavanje čitala, i više nego one zamišljala da smo tu, gde je sve nevino, utešno i lepo, pa da oni mogu reći bar jednu reč, jednu jedinu, možda bi onda i u mraku uspela da opipam svet, da bih znala pravac koji bi desno pretvorio u levo, a nazad u napred...jer ovako očigledno ne ide! Ono sto je više nego očigledno je da, ne znam, ne umem, neću...krstite kako hoćete, više da živim kao sav normalan svet. Ali ne svojom krivicom, to zaista ne...već toliko toga se iz dešavalo da je kula od karata, počela opasno brzo da se ruši, iako smo je svi zajedno ljubomorno čuvali od tuđih pogleda, ruku, misli...od nepredviđenih kiša, vetrova, nevremena... Ali, džaba...prosto džaba...


Želja je jedno, a sudbina drugo... Potpuno sam svesna da je svakome zapisano kako je bilo, kako je i kako će biti... koliko ćeš imati, nemati, razumeti, ne razumeti... voleti-biti voljen... Ali niko te ne pripremi na to, da jedna loša podela karata u Božijim rukama, može toliko ljudi da "osakati"...Nije to samo moje ili samo njeno...već svih nas koji smo tu da bi se međusobno voleli. Nije li tužno, da i ono malo što stalno gura ruku u moju, glavu u krilo...zna da svet i nije baš mesto kakvim ga ona zamišlja u svojim crtežima...da seka mora OPET na preglede, da mama OPET plače, da tata OPET pokušava da radi i moguće i nemoguće, da bi sakrio od nas sve nenormalnosti života...da je to suština koju ona kao četvorogodišnjakinja ne bi trebala da zna. Nije li žalosno što su nam noge teške, a ruke upletene, bez mogućnosti da zaigraju, zaplešu...jer nisu to uradile ni onda kada je to bilo neoprostivo ne uraditi-kada su se rodile!


I, ne ne samo sažaljevam se...odavno sam ja to prošla...samo pitam "nadležne" za nas, zašto ona, zašto mi... Te stoga, na kraju mislim da imam pravo da kažem da: Duša je ogledalo koliko imate da primite ili date...ljubavi, saosećanja, pažnje... Ako nju pustite da pati...ostajete bez ičega, jer dok je ona vaša smernica i zvezda vodilja...tada samo i postojite! Ps. Izvinite, ako sam izneverila... ali, zato su vaše duše ostale najveće, neprocenjivo blago koje imam! Zauvek...

Autor: Dubravka Bakoč Vujinović