Zarekla sam se sama sebi da ću moju kćerkicu izneti do kraja. (Foto: Freepik)

/11 /11

DETALJI

Prvi put sam ostala trudna sa 19 godina, bez problema. Kada je sin imao neke tri godine, želeli smo jos jedno dete, ali jednostavno nisam mogla da ostanem trudna. Odlazim kod mog ginekologa i nakon mnogobrojnih testova i pregleda, doktor mi kaže: "Svi nalazi su u redu, međutim materica Vam je jako zavaljena, imate veliki oziljak na materici (verovatno od prethodnog porođaja) i tanki su Vam zidovi materice, tako da su Vam šanse da zatrudnite 98:2, žao mi je".

Osećala sam se slomljeno. Vremenom sam se ipak pomirila sa činjenicom da više ne mogu da imam dece. Godina za godinom, sin napunio 9 godina, meni ciklus kasni. Uradim test, pozitivan, sačekam jos par dana, ponovim test opet pozitivan. Htela sam da vrištim od sreće, ali nikome, pa čak ni suprugu ništa nisam rekla, zakažem pregled kod mog ginekologa, odem i on kaže: "Svaka čast, trudni ste, u ovim slučajevima je 1:10 000 žena uspelo da zatrudni. Međutim, vodite računa, trudnoća će biti visokorizična".

Saopstim suprugu, niko srećniji u tom momentu nije bio od nas. Prolazili su dani, išli su pregledi, saznajemo pol bebe, devojčica. Neopisiva radost, sin pa kćerka.

Medjutim, sa 17,5 nedelja ja malo prokrvarim. Uplašena, odmah tu noć suprug i svekrva me voze u Betaniju. Dežurni lekar me pregleda, radi ultrazvuk, ja sva prestrašena, on samo ponavlja: "Mhm....da....mhm..."

Pitam ga :"Doktore, jel u redu sve sa bebom", kaže on meni napokon: "Sa bebom jeste sve u redu, ali pitanje je gde je beba, jer nije gde treba da bude". Samo sam osetila jak pritisak u glavi i zujanje u ušima. "Kako mislite, nije gde treba da bude"?

Meni se ni obratio nije, okrenuo se sestri: "Sestro otvorite istoriju bolesti, pacijentkinja ostaje, hitna operacija ujutru, abdomena trudnoća (vanmaterična)".

Ja ostala u šoku. Pa i ako nemam maltene nikakvog znanja u vezi toga, toliko znam da vanmaterična trudnoca ne može da se iznese do 17. nedelje. Tu počinje moj pakao. Oni sve pripremaju, obaveštavaju supruga i svekrvu koju čujem da se raspravlja sa doktorom, govoreći da je to nemoguce. Ja zbunjena, u strahu, bolu, samo sam čula sebe kako nesvesno govorim: "Odbijam da ostanem u bolnici".

Na to sledi napad od lekara kako sam neodgovorna, da on neće da rizikuje posao zbog mene, da mogu dobiti unutrašnje krvarenje za pola sata...."

Ne, potpisaću da na svoj rizik izlazim, želim mišljenje mog ginekologa koji mi vodi trudnoću, nemoguće da on na toliko pregleda i ultrazvukova nije video da je trudnoća vanmaterična"...

Doživela sam još mnogo izliva napada, da mi na kraju kaže: "Videćeš da ćeš se povijenog repa vratiti ovde".

Strašno. Ujutru odlazim kod mog ginekologa, dajem mu izvestaj, on u šoku. Uradi ultrazvuk: "Ne. Nije vanmaterična, Vi samo imate zavaljenu matericu i tanke zidove materice, pa se zbog bebe ne vidi zadnji zid. Rizična trudnoća jeste, ali nije vanmaterična".

Te reči su mi ulile i nadu i snagu. A da napomenem da je on jedini lekar kome bezuslovno verujem. On me ipak zbog protokola i visokorizične trudnoće šalje u Betaniju na odeljenje Patologije-trudnoće sa visokim rizikom, na pregled.

Odlazim tamo, rade ultrazvuk, sastavili su konzilium lekara (njih 6-7), postavljaju dijagnozu Placenta previa-beba je sa posteljicom probila matericu i tako srasla. Još gore.

Ostajem u bolnici, i narednih dana su pozivali mog supruga na razgovor, jer sa mnom kako kažu nisu mogli da razgovaraju, objašnjavali koliko je rizicno tačnije, u koliko zadržim trudnoću, procenat da ću preživeti je 2%. Mora operacija i beba i materica moraju "napolje".

Uporno smo odbijali i ja i suprug. Kako smo odbili operaciju, doktor je insistirao da bar urade laparaskopski snimak, dok se drugi doktor složio sa mojim ginekologom i rekao: "Ne, žena ima tanke zidove materice, neka leži ovde do bar 33. nedelje pa ćemo carskim da je porodimo, laparaskop bi mogao da povredi matericu, da tek onda napravimo problem".

Tako je i bilo. Kada je došla 33.nedelja, ja i dalje u Betaniji, kažu vreme je za carski rez, ja odbijam i to, potpisujem i odustajem. Zarekla sam se sama sebi da ću moju kćerkicu izneti do kraja.

Dan za danom prolaze, zamolim ih da me puste kući samo na dan, da vidim dete, sina, na jedvite jade me puste, da se ujutru u pola sedam vratim. Ja puštena kući u podne 23.07., 23 na 24., noć, dobijam bolove, vraćam se u Betaniju, 24.07. merenje kontrakcija, ultrazvukovi, počinjem da se otvaram, 25.07. puca vodenjak, ja se poradjam 25.07. u 13:15min, a termin koji mi je moj ginekolog rekao je bio 26.07.

I eto. Toliko stresa, bola, tuge, suza, ni zbog čega. Znala sam da će moja beba doći na ovaj svet. Nemate pojma koliko boli kada čujete otkucaj srca vašeg deteta u stomaku, deteta koje je zdravo, lepo napreduje, a tamo neko vam govori da se toga morate odreći i ubiti to dete, zarad vašeg života.

Moja beba nije odustala, iako je do mene bio problem, do moje materice, nisam odustala ni ja od nje. Moja Sara sada ima 6 godina, vesela, prelepa, pametna...Po nekada se uhvatim u razmišljanju kako bi bilo da sam pristala na njihove zahteve, kako bih živela sa tim, znajući da sam ubila sopstveno dete zarad svog života.

Ipak, mi smo pobedile!