vukosava
|
Шта је у најбољем интересу детета – Зоран Миливојевић klikni - Danas u Politici
Телесно кажњавање као право и дужност родитеља
Душко Радовић је давно рекао: Децу сме да бије само онај ко их воли
Последњих месеци постала је сасвим јасна намера једне анонимне групе људи да нам не путем само једног, већ кроз више закона наметне изричиту забрану било каквог, па и најблажег, ударања властитог детета по гузи. После дубље анализе ова на изглед сасвим позитивна иницијатива показује се као веома опасна са великим деструктивним потенцијалом по будуће генерације наше деце.
Оваква инвазија државе на суптилни однос родитеља и детета не може бити прихватљива осим ако не постоје гаранције да неће изазвати неку већу штету, као и да ће заиста донети неку корист. Такву гаранцију није могуће добити јер не постоји доказано најбољи начин васпитања на који би се законодавци могли позвати. Управо супротно, у теоријама васпитања постоји велика збрка.
Данас је све присутније попустљиво или пермисивно васпитање које васпитање своди на показивање љубави и објашњавање. Детету се дозвољава да ради шта хоће, а кажњавање се одбацује. У последњих неколико деценија то је постао доминантан и углавном препоручен начин васпитања деце – политички коректан начин васпитања.
Како су у међувремену одрасла деца која су васпитавана на овај начин, испоставило се да овакво васпитавање производи нову врсту патологије у смислу претерано размажене деце која су патолошки нарциси, егоцентрична, импулсивна, несоцијализована, насилна, без поштовања према другима и без признавања ауторитета. Реч је о све већем броју младих који немају радне навике, који одбијају да одрасту, који су усмерени само ка уживању и који су зависни од родитеља и у својим тридесетим или четрдесетим годинама. Све је више огорчених родитеља који су радили све „по књизи”, а добили су веома лош резултат. Све је више и стручњака који о томе пишу.
Некада се ауторитарно васпитање сводило на дисциплиновање, без љубави. Ново попустљиво или пермисивно васпитање је изједначено са сталним показивањем љубави, без дисциплиновања. Не само да су родитељи почели дете да обасипају сталним доказима своје љубави, већ су почели да стрепе да их деца неће волети. Суочени са лошим резултатима оваквог васпитања, настају нове постпермисивне теорије васпитања са формулом: љубав плус дисциплиновање. Са овим трећим таласом васпитања Запад открива оно што је Душко Радовић давно рекао: „Децу сме да бије само онај ко их воли”.
Задатак родитеља је да дете припреми за самостални живот у људском друштву. И поред љубави, родитељ мора дете и да дисциплинује, а један део дисциплиновања је и кажњавање. Телесно кажњавање је један од облика кажњавања и као такав он мора да остане легитимно и легално васпитно средство које родитељ има право да употреби онда када сматра да за то има потребе. Око две трећине наших родитеља користи телесно кажњавање као повремену методу током дисциплиновања.
Телесно кажњавање (ударац отвореном шаком или прстима по гузи) није и не може бити исто што и физичко злостављање или понижавање детета. То је далеко мања повреда „дететовог права на телесни интегритет” него што је то давање инјекције коју дете не жели да прими.
Иако јесте могуће васпитати неку децу без телесне казне, она је нужно средство за неку другу децу у неким ситуацијама. Три су типа ситуација у којима телесно кажњавање може бити једини или најбољи избор:
Када је дете мало (а старије од једне године) и није у стању да разуме могуће последице својих поступака којима доводи себе или друге у опасност. Тада телесна казна смањује вероватноћу да ће дете поновити поступак.
Када је дете агресивно и насилно према другој деци, животињама и одраслима. Тада телесна казна омогућује детету да схвати да и њих боли исто као што и њега боли. На овај начин се детету омогућује да развије емпатију и саосећање, што је основа социјализације.
Када дете одбија да прихвати друге казне и да промени понашање. Тада родитељу остаје једино да примени присилу како би контролисао дете.
Довољно је погледати школе и видети да наш данашњи проблем нису злостављана деца, већ размажена и презаштићена деца, односно немоћни родитељи који одбијају да се поставе у улогу ауторитета. Управо због тога држава не сме доносити законе који додатно слабе позицију родитеља, а јачају позицију детета. Не само да не сме да забрани родитељима телесно кажњавање, већ им то право држава мора признати као саставни део родитељске дужности. Уосталом, она је на то обавезна управо на основу члана пет Конвенције о правима детета.
Др мед. психотера
|
Odštampaj
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
