Dok se moj sin bezbrižno ljulja i svima okolo izgleda kao da je najsrećniji na svetu, meni je dovoljno da pogledam i vidim: nekome se piški, a ne želi da siđe sa ljuljaške, jer će izgubiti svoj red. Znajući da imamo samo jos par sekundi do mokre uzbune, brzo ga jednom gurnem na ljuljašci najjače što mogu i svečano objavljujem: Idemo mi da zalijemo ono malo drvo, da poraste veeeliko, eto nas brzo!