Na svakom treningu, dok svi gledaju lopte, ja gledam njega — mog sina, mog golmana. Dok drugi roditelji ponekad kasne ili šalju poruke, ja sam uvek tu. Na klupi, s kapuljačom na vetru, s dlanovima stegnutim kad penal ide prema njemu.

Nosi rukavice veće od ruku, ali ima srce veće od terena. Nekad primi gol, nekad odbrani nemoguće, ali uvek ustane. I uvek pogleda prema meni. Tada samo klimnem glavom i nasmejem se — zna da sam ponosna, čak i kad mu lice govori da nije zadovoljan.

Nisam samo mama koja vozi, pere dres i donosi flašicu vode. Ja sam njegov vetar u leđa, aplauz kad niko ne tapše, zagrljaj posle poraza i sladoled posle pobede.

On je moj golman. A ja sam njegov čitav stadion.