Nikada nisam bila plašljiva, šta više, usuđujem da se nazovem avanturistom, ali dolaskom dece otkriješ i druge strane svoje ličnosti.

Kod mene sve mora biti isplanirano u minut, rutina se mora poštovati u svim mogućim uslovima, budni prozori, gramaže, gnjavaže… Hajde da razumem to kod nekoga ko je postao roditelj prvi put, ali ja nisam! Zato, kada su gospodin suprug, poštovani roditelji i starije mladunče smislili da bismo mogli otići na more, mislim da sam pretrpela barem 6 srčanih udara, 3 napada panike i barem jedan kvalitetan napad histerije.

Na more sa bebom od 7 meseci?! Pu, pu, naopako! No, kud sva familija, tu i blesava mama. Pakovala sam nas kao da migriramo u tropske predele i Severni pol istovremeno, a ne da idemo na 10 dana u Igalo. Sve ja znam, i da ima i tamo da se kupe pelene i kašice i apoteke, ali ne lezi vraže, šta ako se baš desi nešto strašno i nijedna prodavnica ne radi!

Tako je naš autić krenuo u ponoć, spustio se pod težinom dva kofera, tri manje torbe i barem 4939292 kese i kesice. Dok sam ja treptala celu noć hoće li bebac da se budi i plače, hoće li starijoj biti muka ili će joj se piškiti, hoće li pred nas iskočiti aždaja ili će iz vedra neba da se spusti tornado, stigli smo, a da nisam ni primetila.

Da skratim priču- jedva smo uspevali da ih izvadimo iz vode, bebac je uživao u hladu i bazenčiću, klinka je skupila svaku školjku u radijusu od 5 kilometara, nikom nije otpao nijedan deo tela jer smo jeli supu iz kese i kupovne kašice par dana, svet nije stao jer su na spavanje išli sat kasnije nego inače, niti je neko od dece dobio rep i rogove jer nije svaki minut protekao kako sam ja zamislila.

Istina, niti smo se mi odmorili, niti smo se nakupali, ali smo promenili okruženje, klinci su uživali, nadisali se morskog vazduha, vratili smo se u jednom (odnosno 4 komada) i ponosni na sebe što smo ipak imali jednu veliku avanturu, veću od svih do sada!