Rešili smo da svoju jedanaestomesečnu ćerku odvedemo na more, početkom juna, nema gužve, početak sezone, odabrali malo mesto u Grčkoj koje vazi za porodično. Na moru smo bili 1. Juna, posle puta od 8h kolima, jedva dočekali da odemo u hotel i da odspavamo, pa da krenemo na plažu.

Nakon kraće dremke, spakovasmo se za kupanjac, odlazimo na plažu i krece drama, neće Petra da pipne pesak, vodu nece ni da vidi, odmah kreće vriska. Ajao nama, brzo pakuj se, nazad u hotel, dok nisu svi počeli drvlje i kamenje na nas što im remetimo mir i opustanje uz more.

Stigosmo u hotel zabrinuti, kako li će proteći ostalih 7 dana kad je prvi dan ovako. No, mic po mic, dan po dan, Petra počela da se interesuje prvo za kamenčiće, pa potom i za bućkanje po vodi.. Jeste da je prošlo više od pola letovanja kada je skupila hrabrost da joj, što se kaže "osolimo zadnjicu" ali bar smo uspeli da spasemo letovanje.

Vratismo se kući, srećni i zadovoljni kako je bekana bila dobra u tuđoj zemlji, među nepoznatim ljudima, i evo od tad pa do danas, neizostavni deo svakog dana je brčkanje u kadi pred spavanje, iako pre toga nije bila fan kupanja. Mozda se neće sećati da je bila sa 11 meseci na moru, možda joj i nije bilo neophodno da se vozi 8h da bi se dva puta umočila u more, ali je bilo potrebno nama, kao porodici, da ostavimo na trenutak sve po strani i posvetimo se samo nama troma. I da, bilo je savršeno.