Kažu da današnja žena sve može. Može da bude zaposlena, može da rađa, da vaspitava, da kuva i da zrači. Može da bude nasmejana i kad joj se plače, doterana i kad se oseća iscrpljeno, dostupna svima osim sebi. Može da postigne sve – samo ne da odmori.

Svaki moj dan počinje trkom. Ne vežbanjem, ne meditacijom, ne zdravim doručkom. Nego trkom – za detetom, za autobusom, za obavezama. I kad mislim da sam sve završila, setim se nečeg što nisam. Neke činije koja nije oprana, majice koja nije opeglana, zadatka koji nije urađen. I tako, dan za danom, uspevam da sve postignem – osim da stanem.

Na papiru, ja sam žena koja "sve stiže". Kuća čista (ili bar dovoljno da se ne spotakneš o igračke). Dete uredno. Hrana skuvana. Radno vreme ispoštovano. A gde sam ja u toj priči? Negde između frižidera i veš mašine, sa raščupanom kosom i hladnom kafom.

Postižem. Ali kako, ni sama ne znam.
Stižem. Ali nikako.
Jer ono najvažnije, ono tiho i moje, to ne stižem.
Ne stižem da budem samo žena. Bez titula. Bez zadataka. Bez liste za sutra. Samo ja.

Možda ću jednom stvarno uspeti.
Ne da postignem sve.
Nego da se ne osećam krivom kad ne postignem ništa.
Jer možda je to prava sloboda – da budem dovoljna i kad nisam savršena.