Ponekad mi se čini da imam supermoći.
U jednoj ruci držim flašicu, u drugoj popravim mašnicu.
Jednim okom pratim malog kako skače s kauča,
drugim gledam kako moja princeza crta sunce na zidu.
Oblačim, presvlačim, hranim, pevam, jurim, ljubim, smirujem.
Dok brišem prosutu supu, u glavi vrtim spisak: pelene, domaći zadatak, zakazana vakcina, poklon za rođendan.
Između dva plača, kuckam poruku prijateljici: „Živa sam!“
Nekad uz kafu (koja je više hladna uspomena nego napitak),
pitam sebe — kako sve ovo stižem?
I odgovor je...
Stižem jer moram.
Stižem jer volim.
Stižem jer male ruke i oči pune poverenja računaju na mene.
A zašto nikako?
Zato što često zaboravim na sebe.
Zato što ne brojim sve male pobede.
Zato što tražim savršenstvo tamo gde je ljubav već savršena.
Na kraju dana, kad ih pokrijem, kad šapatom poljubim čelo,
znam: nisam sve stigla. Nisam sve postigla.
Ali ono najvažnije — ljubav, zagrljaj, osmeh — to nikada ne promašim.

I možda baš zato —SVE STIŽEM🫣