Budilnik zvoni, ne jedanput, nego tri puta. Prvi je ignorisan, drugi odlažem, treći me natera da iskočim iz kreveta kao da me neko gađa ledenom vodom. Dete još spava, pa imam deset minuta da obučem sebe, onda i nju i da obe izgledamo koliko-toliko kao ljudi.
Za doručak hleb na brzinu ispečen u tosteru, jaje koje je trebalo da bude „na oko“, ali je završilo kao kajgana jer sam u međuvremenu krenula da tražim drugu čarapu koja je, naravno, misteriozno nestala... Ručak se kuva „usput“, dok presvlačim dete, brišem prosut sok, i pokušavam da operem tri tanjira jer mi treba prostor da stavim još nešto u sudoperu. Večera je često repriza ručka, ili šta se nađe. Usisavanje između dva „Mamaaaa, dođi da vidiš!“ i „Mama, upiškila sam se“. Peglanje odloženo već treći dan. Veš mašina radi više od mene. Kad završim jedno pranje, već čeka drugo. Sve što operem ne zna gde će ormar kao da se brani od novih stvari. A igranje sa detetom najsvetliji deo dana. Tu se zaboravi haos, makar na tren. Postajem superheroj, konj, čudovište i krevet za plišane igračke.Veče dolazi. Dete spava. Gledam oko sebe. Bomba opet. I dalje ima sudova, igračke po celoj kući, par nepoznatih mrvica na čudnim mestima. Umorna, ali nekako zadovoljna. Jer haos jeste prisutan, ali je moj, i ima smisla! 😊😊😊