"Kako sve stižem – priča jedne mame vaspitačice"

Moj dan počinje rano ujutru, kao j svakoj mami. Dok još nisam ni skroz otvorila oči, već osećam malu Teodorinu ruku na obrazu i čujem Bogdanin glas iz sobe: „Mama, budna sam!“ Oblačimo se i šetamo prvo do njenog zabavišta a zatim ja žurim na posao.
Kao vaspitačica, svakog dana brinem o tuđoj deci s ljubavlju i strpljenjem, a onda trčim kući da nastavim – isto to, ali za moje dve princeze. Nema pauze, nema odmora, ali ima ljubavi. Puno.
Teodora još uvek ne ide u vrtić, pa sve vreme koje nisam na poslu – provodimo zajedno. Učimo boje, pevamo pesmice, pravimo haos po kuhinji, grlimo se. Uveče, kuća postane pozornica: crtamo, igramo se škole, i čitamo priče pred spavanje. Zatim izmišljene priče ako ne zaspi jedna od nas. I nekad ne znam šta pre da završim da li da perem veš ili suđe da li da obrišem prašinu ili kuvam ručak za sutra? Ponekad me umor savlada. Ponekad se osećam kao da ništa ne stižem, i da me dan samo pregazi. Kad ne stignem sve tu je i suprug da podelimo poslove.U današnjem modernom vremenu, mnogo toga se ocekuje od svake mame, da budu odlične kuvarice, imaju uspešnu karijeru, čistu kuću, i da su uvek nasmejane. Često se zaboravilja koliko je svakoj mami potrebno nekad vreme za sebe, bez grize savesti.
Ali kad ih uveče pokrijem, poljubim i vidim kako spokojno spavaju, shvatim – možda nisam savršena, ali sam baš ona mama kakva im treba.

I to je dovoljno. I više nego dovoljno.