U srcu haosa – ples majke, žene, radnice i čarobnice doma

Postoji jedan trenutak, sasvim kratak, neposredno pre nego što mi se oči potpuno otvore, kada osećam tišinu. U toj tišini, dok dan još nije ni udahnuo, ja sam slobodna. To je trenutak pre nego što se začuje prvo: „Mamaaaa!“, pre nego što kafa zakuva, pre nego što se svet rasplete u hiljadu zadataka. U tom trenu, sve je moguće. I možda je baš ta mogućnost ono što me svakog jutra podigne iz kreveta – jer znam da, uprkos svemu, svakodnevica može biti čarolija ako joj dozvolimo.

Moja svakodnevica je orkestar bez pauze – deca, posao, kuća, obaveze, osećanja, nedoumice, ljubavi, brige. Ponekad se sve to sudara, ponekad pleše, a ponekad mi se čini da samo ja čujem muziku dok ostali vide haos. Ali naučila sam – i još učim, svakog dana iznova – kako da u tom haosu pronađem ritam, kako da od obaveza napravim melodiju.

Prvi savet koji bih podelila je: ne pokušavaj da budeš savršena. Savršenstvo je najbrži put do iscrpljenosti. Umesto toga, biram da budem prisutna. Da zagrlim dete kad plače, iako veš čeka. Da popijem kafu sedeći, bar pet minuta, iako mi telefon zvoni. Da u poslu dam najbolje što mogu – ali ne sve što imam. Ostavljam deo sebe za sebe. Jer ako se ja izgubim u svemu tome, ko će voditi ovu čaroliju?

Drugi moj zaključak – ne postoji „balans“, postoji „ples“. Nekad sam više majka nego radnica. Nekad sam samo žena koja ćuti i gleda kroz prozor. Nekad zaboravim da izvadim meso iz zamrzivača, a nekad skuvam ručak za dva dana unapred. I sve je to u redu. Život nije linija, on je krug, on je spirala, i u toj igri uloga – pronalazim slobodu.

Treće pravilo koje me vodi – napravi rituale, ne rutine. Uveče palim sveću dok deci pričam priču. Ujutru pevamo dok peremo zube. Nedeljom pravimo palačinke sa smehom. Te male čarolije su nit između obaveza, ono zbog čega svakodnevnica ne postane siva. Ako svakom danu dodamo malo svetlosti, makar to bio miris cimeta ili muzika u pozadini, onda dan prestaje biti obaveza i postaje prostor za život.

Četvrti savet – uredi svoj unutrašnji svet. Kada je unutra haos, spolja će sve izgledati kao bura. Naučila sam da razgovaram sa sobom nežno. Da sebi kažem: “Danas si dovoljno uradila.” Da se ne grdim zbog sudova u sudoperi, već da slavim to što sam uspela da budem tu – za njih, za sebe, za svet.

I još nešto – traži pomoć. Ne nosi sve sama. Mi nismo stvorene da budemo ostrva. Bilo da je to partner, prijateljica, mama, ili čak dete koje može da složi svoje igračke – u svakom deliću pomoći raste prostor za tvoje disanje.

Na kraju svakog dana, kada se svet umiri i kuća konačno utihne, legnem, često umorna, ponekad ispunjena, ponekad i pomalo slomljena, ali uvek svesna da sam preživela još jedan dan. I ne samo preživela – već ga dotakla svojim rukama, svojim srcem, svojim celim bićem.

Jer u toj svakodnevici, između razmazanog džema i izveštaja na poslu, između presvlaka i sastanaka, ja nisam samo neko ko “obavlja”. Ja sam ona koja stvara prostor za ljubav. I ako to nije čarolija – ne znam šta jeste.