Svaki moj dan počinje rečenicom: "Još samo pet minuta..." ali moja ćerka misli drugačije – ona je moj lični budilnik. Dok pokušavam da skuvam kafu s jednom rukom, drugom rukom pravim doručak, a trećom (koje nemam!) smirujem bebu koja je upravo odlučila da joj se ne sviđa svet bez pažnje.

Spremam dete za vrtić, odgovaram na porudžbine, razmišljam šta ćemo za ručak, a u pozadini veš mašina svira svoj peti ciklus. Telefon zvoni, neko pita za serum, neko traži savet za lice, a ja se pitam – kada sam poslednji put sela? I šta je to – pauza?

Sve stižem – jer moram. Sve postižem – jer želim da budem najbolja mama i žena koju moja ćerka može da ima. A zašto nikako? Jer i kad sve završim – osećam da uvek može bolje. Ali u tom haosu, nalazim radost. U osmehu moje ćerke, u poruci zadovoljne mušterije, u tihom "mama, volim te" pred spavanje.

Jer nije poenta u tome da sve bude savršeno. Poenta je da budemo tu – prisutne, stvarne, ranjive i jake. I upravo zato – ja uspevam. Nekako. Nikako. I baš tako – savršeno!