Balans izmeðu kvalitetno provedenog vremena sa decom, pokušaja posvećivanja suprugu, posla, uredne kuće i bilo kakve, makar i najmanje “samonege” je apsolutno najteža stvar koju sam ikada radila. A sve to propraćeno stalnim osećajem krivice, jer nešto uvek nije dovoljno dobro. I to isključivo zato što ja smatram da nije dovoljno dobro, i tako začarani krug. Nekim danima mi se čini da sam potpuni promašaj od roditelja i da ne zaslužujem svoji decu, ali se tešim time što su kvalitetno jeli, toplo im je i žive u čistom. Nekada mi je luksuz što sam uspela da operem zube, ali se tešim time što su svi nasmejani i što smo proveli lep dan. Nekada nemam snage ni volje ni za šta, nekada se osećam kao da imam krila i da mogu sve. I u danima kada se osećam kao da sam u svemu potpuno omanula, udahnem duboko, pogledam ih dok spavaju i pomislim koliko sam sećna što ih imam i znam da sutra mora biti bolji dan i da se lepe stvari broje, i za njih i za mene. Roditeljstvo i domaćinstvo su jedan veliki tobogan emocija i uspeha i padova u kojem jako lako izgubiš sebe i neprestano se preispituješ šta si mogao bolje i drugačije. Nije uvek sve do tebe i ne moraš sve sama! Važno je da si uvek dala sve od sebe, a zaslužuješ i da odmoriš i da nekada preskočiš neke manje važne stvari i da budeš svoja, da budeš važna sebi, važnija od korpe prljavog veša ili razbacanih igračaka. Jedne smo same sebi, i naš osmeh treba da pamte i deca i mi same. Samo napred, možemo mi to! Ako ne danas, sutra je novi dan!