Sam čin dojenje jeste jedan od vrhunca koje žena može doživeti u svome životu. U simbiozi sa bebom, deli život koji joj je podarila I gradi joj čvrstu osnovu za dalji zdraviji zivot. Sama ta pojava je definicija lepota. Onaj momenat kada ti beba povuče mleko, i pogleda okicama dubokim i mutnim poput jezera posle teške oluje, shvatiš koliko si zapravo malo, ali od izuzetne važnosti bitno biće! I taj osećaj je neopisiv. Ali govori li neko o psihičkoj nespremnosti majke na taj podvig? Na pucanje bradavica, konstantnu borbu sa neispavanoscu, pa onda problema loše laktacije, beba ne može nikako da zahvati celu areolu, itd itd. Dojenje jeste prelepo, ali ne treba ga zvati samo takvim. Dojenje je više hrabrost! Jer koliko je divno, toliko je i naporno. I svaku ženu koju vidis sa strane kako doji svoga bebana, vidis kako joj se, iznad glave, polako se vrti kruna.