Probudila se bleda i hladna. U početku je bila zbunjena, ali ubrzo je shvatila da se pretvorila u led. Ne može bol baš da zaledi čoveka. Ili može? "Možda ovo i nije tako loše" pomislila je. "Ovako zaleđena ne osećam nista". Dane je provodila na ledenom jezeru. Klizala je i plesala sa ledenim vetrom. Odjednom je začula plač iz šume. Pravila se da nije ništa i nastavila da kliza. Plač je postajao sve jači. Nije joj davao mira. Iz radoznalosti uputi se u šumu. Pored drveta ugleda uplakanu bebu umotanu u ćebe. Pomisli da joj se život ruga. Otrča nazad do jezera i stade na tanak led koji poče da puca pod njenim nogama. Dok je tonula u glavi su joj odzvanjale reči koje nikad nije čula pomešane sa dečijim plačem. "Mama". Ledena poče da se bori za svoj tako prezreni život. Ispliva na površinu. Olovnim korakom krenu nazad u šumu. Nađe izmučenu bebu koja je tiho plakala. Uze je u naručje i čvrsto je zagrli. Potekoše joj suze. Iz grudi poteče mleko. Beba poče da sisa. Iako iznemogla, vukla je jako dok joj se mleko slivalo niz obraze. Ledena jauknu od bola i ugleda ranu od bebinog ugriza. Dugo nije osećala bol. Nasmeši se. Grejala je sada smirenu i usnulu bebu toplotom svog tela. Dojila ju je dugo i svaki put bi se setila topline koja je obema spasila život. "Mama, probudi se, vreme je da krenemo na jezero. Napolju je divan dan".