Moja princeza je prevremeno rođena. Sada ima godinu i po dana.
Volela bih da sam je dojila u pravom smislu te reči. Volela bih da žene ne osuđuju one koje ne doje. Volela bih da ni jednu majku ne boli osećaj koji joj stvara pritisak sa strane, razni tekstovi, razni preparati, razne žene koje tvrde da te majke nisu bile dovoljno uporne.
Evo ja sam bila, bila sam!
Mleko su mi zaustavili u porodilištu jer nisu mogli da reše upalu. Beba je završila u drugom gradu na neonatologiji, sama... Majka može biti u istoj bolnici samo ako doji. I da, prekinula sam sa terapijom , razvezala grudi, tri dana plakala i stiskala iste da bar kao krene...i krenula je.
Bebi nije bilo dozvoljeno da sisa. Mala kilaža, nema dovoljno snage, ja nemam dovoljno mlazeva...pumpica. I tako naredna tri meseca. Jedi keks, jedi makarone, jedi slaninu, nalivaj se vodom, pij čajeve za dojilje, pi preparate za poboljšanje laktacije ...i posle tri meseca ni kapi. I da, stavljala sam svoje dete na grudi da vuče, da se bori zajedno sa mnom i borila se i moja devojčica i gladna i sita. I nikad težih mojih suza nakon njenih jer ne može da se nasisa. I da, ne dojenje boli. Boli i sad, posle godinu i po dana, kad se dete mazi i govori sisi, a ne znamo ni ona a ni ja, čestito, koja je lepota u tome. Boli, verujte i ne pitajte majke " a jel sisa"?.