Moja priča počinje ovako...

Majka sam 5 mesečne bebice... Porodila sam se 18.10. pripodnim putem i rodila prelepu devojčicu.

U bolnici dok sam boravila nije mi od starta krenulo mleko što je i normalno jer sam prvorotka. Želela sam da dojim. Devojčica mi je dosta plakala, želela sam da dojim, bila sam uporna. Bradavice mi još uvek nisu bile formirane, nadule se i bile su jako bolne.

Medicinske sestre te ustanove su mi govorile da ne mučim ni sebe ni dete jer ja nemam mleka...Nisam želela da odustanem. Kupila sam komprese i lečila bradavice.

Čula sam da sto više stavljaš dete na dojku, mleko još više nadolazi. Iako sam trpela strašne bolove nisam odustala. Davali su joj dohranu, ali ona nije želela da je pije. Nastavila sam da se mučim kako su rekle medicinske sestre. Ne muči sebe i dete, nemaš mleka.

Kod kuće sam nastavila, dete mi je siskalo na svakih 15 min i sad hvala bogu DOJIM. Prva kontrola pitaju me da li dojim ili dohrana, ponosno izgovaram dojim... Sestra koja mi je rekla da se ne mučim, sa čuđenjem me je pogledala... Ja sam se samo nasmejala i dodala: Da naravno da DOJIM...