Oduvek sam volela ljubičastu boju...A ni slutila nisam da će ona imati neku simboliku...Ja sam mama bliznakinja, rođenih Divova, ljubičastih, najhrabrijih, rođenih preveremeno, neočekivano...Priča bi počela kao i svaka druga...

Srećni, iznenađeni, dve bebe...kakvo oduševljenje...Hrabrice malene rođene u 32. nedelji. E, to je bilo tek ono pravo iznenađenje. Bebe koje još niste upoznali, nisu pored vas, osećate ih još uvek, bol koji se svuda širi, po celom telu, duši...Moje devojčice su u inkubatoru, neće kući doći još...a šta sad ?!

Pomišljam u sebi...onda se budi ono, budi sa sva moja ljubav, snaga i želja. Da, one će piti moje mleko, nosiću ga svakoga dana, budim se svake noći, kao da su tu, na svaka tri sata. U glavi samo odzvanja, možeš, moraš, treba to tako! U glavi slika njih dve...

Svakodnevnica bazirana na dezinfekciji, sterilizaciji, izmlazanju, nošenju mleka na Institut za Neonatologiju. Dobijaju,tako je!!! Dobijaju na kilaži, sreći nikada kraja...Još malo i to je to!

A onda i taj veličanstveni momenat...Divovi moji hrabri dolaze kući, nakon skoro dva meseca, flašice, pumpice padaju u zaborav...Dovoljno je bilo i to, pa makar trajalo i ta malena tri meseca...

Zahvalna bila Bogu na tom divnom daru i osećaju koji vredi beskonačno mnogo!