Moja priča je trebala ustvari da bude naša a ne samo moja, i da, trebalo je i drugačije da se zove.. "Reka slatkog mleka". Ali kad te stvari krenu, ali unaopako neki opor ukus je neminovan.

Bio si začet planski sine, svi smo te želeli. Ne samo tata i ja, nego i jedni baba i deda, i drugi baba i deda, i ujak.. ma svi smo sa radošću čekali taj 8. mart 2010. kada je trebalo da stigneš.. ali ti nisi stigao, ti si otišao zauvek samo par dana pre toga, i to bez najave, bez povoda, bez razloga, samo si se ućutao. Brinulo me što ćutiš, to nije ličilo na tebe.

Ipak rekoše mi, prevariše me reči iskusnijih "sprema se" to je normalno da se ućuti pred kraj, ali niko nije znao da to nije bio taj kraj na koji misle, nego onaj pravi istinski kraj.
Otišao si a da majčino mleko nisi ni okusio.
A ono je poteklo u potocima, koji su se ulivali u reku zaliveni suzama..