Eh da... Kada sam se porodila te 2015-e godine, nisam imala pojma ni o čemu. Ni kako da je držim, a kamoli kako da je dojim. Muku smo mučile i ona i ja. Ja sam bila uporna, ona gladna i lenja... I sve se svelo na to da smo završili sa flašicom. Svi su mi kao pričali nemaš mleka, batali... Slabo ti je mleko. A ja pojma nisam imala.

E zato sam sledeći put bila starija 5 godina i još 5000 puta upornija. Ona je za razliku od svoje sestre odmah prihvatila dojku. Ljudi moji, pa vi nemate pojma koja je to sreća bila. Ja sam počela da plačem od sreće. Nastavile smo....

Onda su nastupile ranice, pa krv, pa silikonske bradavice... 100 čuda... I sve je to prošlo, ali ono sto nije prošlo je bilo to :"Nemaš dovoljno mleka, daj joj kravlje"... Danima sam se borila sa sobom, sa tim da ne puknem... Hormoni luduju, a ludujem i ja. Plakala sam.... Zašto tako da mi kažu... Zar ja da ne dojim i nju? Eee neće moci, uspećemo bebo moja... I uspele smo... Samo pomislim: gledajte nas....skoro sam čula: " bebo, pa ti nećes mleko na flašicu, zašto?“, samo sam rekla:" ona već pije mleko"...

Evo i sada dok ovo pišem, naš dve se družimo.... Delimo našu ljubav, delimo nežnost...