Sa 25 god sam rodila prvo dete. Završimo na dečijem zbog žutila, rekli mi da forsiram dojenje i nekako je beba prihvatila. Ja sva srećna ali mleka slabo. Svašta sam pokušavala i dojila mesec dana do trenutka kada je ona počela da se mršti na moje mleko a flašicu želi. To me je slomilo i prestala sam. Posle 3 god rađam dečaka koji dojku prihvata još u porodilištu. Osećaj neopisiv, divan, on uživa a ja se topim. Sve je super bilo mesec dana i onda je mleko samo počelo da staje, svašta sam pokušavala da bar malo produžim dojenje. Ne znam dal mi je bilo teže sto nestaje mleko ili njegov plač kada vidi da nema mleka. Tražila savete od babica, na forumuma, od drugarica ali sam uspela samo da produžim malo. Posle 2 mes je dojenje skroz prestalo i to me je dovelo do skoro ivice depresije. Ne smatram da je žena nemajka ako ne doji ili obrnuto, ali dojenje je jaka veza koju majka stvori sa detetom. Osećaj kada se ušuška i zaspi na dojci je nezamenjiv. Volim osećaj kada vidim da mu prija toplina, kada se oseća sigurno i bezbrižno. Polako sam se mirila sa tim, 2god kako sam prestala da dojim i jos mi to fali. Posle Uskrsa idem kod dr, kasni mi i postoji mogućnost da sam trudna. Prva misao mi je bila dojenje i strah me. Nadam se, ako sam trudna, da ću ovaj put uspeti i da će moja sledeća priča imati naslov "Uspela sam". 😊