Rekli su "ne". Iako su mi grudi "pucale" od mleka, i bradavice savršenog oblika za dojenje, zbog teških kortikosteroida, poslušah doktore.

Ubrzo, uvideh čari dohrane; bar sam uvek znala koliko popije, kad nisam tu da može tata da je nahrani, itd. Ipak, sa tugom sam previjala grudi, gledavši tragove mleka koje polako nestaje...

"Voleo bih da sam mogao da te vidim kako to radiš", rekao je suprug, pripremajući dohranu, dok sam ja smirivala našu devojčicu koja je neutešno plakala, grčevi su je rano stigli (i dugo mučili). Sam pogled na nju, taj prvi pogled, učinio je da osetim kako se planeta pokreće i okrene za tristašedeset stepeni; da zadrhtim od ljubavi, koja me snašla.

Porođaj smo jedva preživele i ... nisam želela ni da se sećam, da sreću ništa ne kvari!

Doneo je bočicu, a ja se skinula u majicu na bratelice - nek mi miris oseti, nek čuje otkucaje srce u ritmu njenog imena. Zazmurila bih i zamislila - kako bi to bilo, kako izgleda kad beba sisa mleko?

"Daj joj . Bar na tren.", rekao je tata.

"Misliš? Ali ja više nemam šta da ponudim...". Ipak, prošla me jaka želja, i umesto flašice, privih je uz dojku, kao da to radim ko zna koji put, i spremno je uhvatila, počela da vuče!

Sa mog lica se prosuo osmeh, taj blaženi tren; te male desni i jezičak na mojoj bradavici, golicaju, traže, vole ... Toliko senzacija me prošlo u samo par sekundi, dok je ne odvojih od dojke i dadoh flašicu, da ne bi koju štetu napravili.

I suprug i ja - euforični, za tih par sekundi on je video najveću lepotu ovozemaljsku, a ja ... neopisivo zahvalna što sam mama koja ne može da doji, ali je bar na tren, osetila tu ljubav "na vrhu bradavice", kako dojenje uopšte izgleda i taj mili osećaj - bio je neprocenjivo vredan za mamu kojoj nije dato!

Nisam tugovala. Neke stvari su prosto viša sila; bila sam vesela porodilja sa čvrstim uvrenjem da stres mame i beba oseća, da je sretna mama = sretna beba. Nisam dozvolila da tugujem. I dalje bih je pojila iz flašice u veš majici, u najlepšem zagrljaju, dok joj kosicu mirišem. Bila sam zahvalna i na tom jednom trenu saznjanja, i nikad neću moći da zaboravim osmeh, ushićenje, iznenadjenje!

Suprug i ja nikom nismo rekli, iz bojazni da će nas gledati kao s uma sišle. Nas troje, sačuvali smo taj tren samo za sebe.

Sad mi je prosto došlo da podelim ovu neobičnu priču. Ja, mama, koja nije dojila svoju bebu, a ipak - bar zna osećaj. A zaista je - magičan; taj spoj čiste ljubavi majke i deteta kome si sve!

Neka nijedna majka ne tuguje. Jer saznanja koje propustimo, brzo zamene stotine novih, i svako je unikat, svako je kao grumen blaga što se taloži, te ispuni ponosom i grudi koje su presahle; majčine grudi ispunjava ljubav koja teče u slapovima. Uvek se nasmešim kad se setim moje bebice u blesavom mi činu, ali - vredelo je; osećaj koji se ne može izbrisati iz sećanja. Uspomena koja ne bledi.

Možda joj jednog dana i ispričam, jer - blesava, ali ponosna mama!