Posle carskog reza, porođaja uopšte, mislila sam bolu je došao kraj.. Ali onda kreće muka sa dojenjem. Malecka ima žuticu, uspavana, slabo vuče kad sisa, ja upaljena, previše mleka, grudi bole, izmuzavam se, temperatura 40,6...

Uporna, nastavljam da masiram grudi, upala popušta, beba počinje posle nekog vremena da sisa malo bolje. Sve postaje lakše. Upala prestaje. Taman smo se uskladile sa dojenjem ali mleka previše i dalje. Nešto na žalost prospem, nešto zaledim.

Ali onda mi se porodi drugarica. Muke sa dojenjem, ali ona nema dovoljno mleka... Beba joj plače, ima grčeve, ne moze da pajki. Ne pajki ona, ne spavaju roditelji.

Pomalo stidno, u strahu da će da shvati pogrešno i odbije me, ponudim da ono mleko koje prospem, sačuvam za njenu princezu. Prihvata! Odmah dolazi po prvih nekoliko bočica i nakom pola sata javlja, "beba se najela, zaspala, ne plače, nema grčiće", naredno jutro javlja da su svi prespavali mirno noć. Lakše meni, nisam više upaljena, lakše njima, beba srećna.

U mukama se poznaju junaci, nije teško pitati za pomoć, a još manje istu pružiti. Dojenje je dar, darujte.