Dirnuli ste me.... nije to tako davno bilo a opet ...brzo prolaze dani. Malkice ima sete...i nostalgije. Ali..
Svakim danom sa sve više ponosa gledam moje junake. Odrastaju u stasite momke. A sve je počelo sa verom. Verom da to što piju mleko majkino, u toplini zagrljaja, spokojni, srećni, sigurni, daje im snagu da prebrode sve što se od prvog uzdaha zove ŽIVOT.

Pre 15 godina prvi put, a pre četiri godine ( za sada, ko zna) poslednji put sam dojila svoje čedo. Nema tu nikakve filozofije, najteži deo prođe sa porođajem, na ostalim zadacima smo pozvane da sa tihom radosću pristupimo.

Dojenje najlepša i tako uzvišena stvar. Majka koja doji čini više nego vladarka bilo koje zemlje. Ja se tako osećam, moji dečaci su me u to ubedili. Baš zato što su svedočili svojim zdravim nestašnim odrastanjem da je početak sa dojenjem prava, a ne zahtevna stvar. Vredi svaki trud svaka neprospavana noć, svaka teskobica sa nedostatkom samopouzdanja koja je neminovnost kod prvog dojenja.

Vredi, a posebno se vrednost umnožava kada se ponovi dobijanje počasne titule. Biti Mama drugi put. A onda dojenje kao vožnja bicikle. Sve znaš, ide kao podmazano, a ti uzvišena. Bogata. Majka koja doji i uživa. Srećna. Serotonin. Dojenje ga množi. I što duže da traja ta povezanost. Beba sve oseća i kupa se u tim talasima divote.

A treći put! TU LEŽI TAJNA FONTANE MLADOSTI. Taj ponovljeni doživljaj trudnoće i dojenja. Neopisivo. Podmlađuje čitavo naše nežno biće i postajemo NEPOBEDIVE. UVEK I SVUDA.

VERUJTE IZ SOPSTVENOG NAJLEPŠEG DOŽIVLJAJA DOJENJA SJAJNIH DIVNIH LJUDI U KOJE ODRASTAJU NAŠI SINOVI. ŽIVE BILE I NA MNOGE GODINE ŠTO DUŽE DOJILE.
ŽIVELE