-Priča k'o priča... Uglavnom uvek slična priča, puna emocija, što zaista i jeste. Priča u par reči... mir, blagostanje, ponos, čistota. Sasvim dovoljno.

-Međutim, uvek se o dojenju priča kao celini, dok mi nijedna mama nije pričala o tom čudu, tom univerzumu u jednoj sekundi, odmah nakon prvog uzdaha.

Za mene je to prava i najvažnija priča o dojenju...tren u kome to sićušno, potpuno nesvesno biće, koje ne zna ni šta se dešava, ni zašto bilo šta mora da se desi, je toliko puno snage i volje za preživljavanjem, da samointuitivno odmah nakon prvog udaha, kljucajući glavicom okolo po majčinim grudima traži način da preživi i sa još uvek zatvorenim očima nalazi put do majčinog zagrljaja, gde se dojenjem povezuju zauvek.

Po mom mišljenju, dojenje je baš to...trajna emotivno, psihološka veza majke i deteta, a ne puka prehrana bebe. Jedno ogromno čudo, neobjašnjiv mehanizam prirode.