Priče o dojenju su uglavnom romantični topli prikazi beskrajne ljubavi i nežnosti srećne mame i zadovoljne bebe. Bar su to bile priče koje sam znala pre rađanja naše prve bebe, naše danas već velike devojčice. Danas znam bolje, ali znam i da sve te slike imaju dobar cilj: zavoleti ideju o dojenju, jer kad se desi realnost neće ostati previše toga da se voli. Osim dva zahvalna oka. Evo priče.

Uh, koliko je bilo teško! Bolno, poražavajuće, ophrvano nemoći i tugom, razočarenjem što ne mogu da kadriram sve te prelepe slike mame koje doji i bebe koja sisa. Prvu noć plakali smo svi koji smo se zatekli u agoniji. Beba, mama, tata i baba. Grudi ogromne, upaljene, ranjive, a ja ne znam. Ne znam kako da olakšam nama dvema. Preživeli smo nekako.

Usledili su dani lečenja upale, injekcije koje su dopuštale dojenje, beskrajna masiranja i izmlazanja, kupus na grudi, na čelo, na ruke. Postala sam čudan gejzir mleka koji je neko zatrpao kupusom. Dan po dan, dolazila sam na svoje. Kao gratis okolnosti u dobrodošlici majčinstva bili su rana od neočekivanog carskog reza, hemoroidi, i naravno neispavanost. Mesec dana sam pumpicom obezbeđivala mleko svojoj bebi. Bilo ga je na pretek što je bila vrlo srećna činjenica u datoj situaciji.

A onda, jedno veče nakon kupanja, kad smo nas dve ostale same u toploj sobi prigušenog svetla, kada su sve rane zarasle, a onaj kupus opet bio u salati, prigrlila sam svoju bebu u naručje i pokušala. Čiste i mirne glave, bez predumišljaja o bolu. I tako smo nas dve počele naše novo druženje.

Ređali su se meseci jedan za drugim, a mi smo kadrirale bezbroj fotografija srećne mame i zadovoljne bebe. Beba nije više bila beba, doduše, dolazila je u tatin i mamin krevet da sisa kad je tako želela i vraćala se u svoj krevetac, slobodno podizala mami majicu kad je htela da "zamezi" pred gostima ili na ulici. Kakav čupav početak i kakav sjajan nastavak!

Tako smo se nas dve družile dve pune godine. Baci pet, devojčice moja draga, uspele smo ti ja!
Onda je došlo vreme za jednog batu. Sada sam znala bolje. Već u porodilištu sam bila "naoružana" znanjem, iskustvom, a najviše rekvizitima tako bitnim i poznatim u svetu mama.

Ovog puta nije bilo upala, temperatura, plakanja i očajavanja. Bili smo skroz kul naš dečak i ja, uživancija od starta. Prešli smo lep put od trinaest meseci kada smo zbog adaptacije na vrtić morali da prekinemo ovo jedinstveno druženje. Da li je to jedini ispravan način, ni dan danas ne znam, ali radili smo kako nam je rečeno. Tu težinu blage nepravde prema svom srednjem detetu i sada nosim u srcu, nekako je ostao uskraćen... Ipak, svesna da ni trinaest nije malo i da smo imali mnoge čarobne trenutke, kažem: baci pet, dečače moj dragi, bilo je sjajno!

Treći put koji nas je čekao malo više godina od onoga što smo želeli i planirali, vratio me je, pa skoro na početak. Sad već mama u zrelim godinama, mama dvoje velike dece i bebe, sa čitavom dekadom prostora u vremenu i iskustvu, iz zaborava izvlačim koliko je bilo bolno. Koliko truda i napora, uz poneku suzu, pa zatim i smeh, treba podariti. Ali evo nas, gazimo drugu godinu sikenja i dok pišem ove redove, čujem ga gde se budi i traži svoje "sledovanje". Idem da mu bacim pet, jer nam odlično ide.

Da, zahvalna što već petu godinu dojim. To je moja slatka pobeda. Nije velika i nije neka u svetu pobeda, ali pretvoreno i mililitre mleka i sreće, ogromna je.