Viktor je rođen u avgustu prošle godine. Zbog manjka kiseonika koji je izgubio tokom porođaja, u porodilištu smo ostali punih 6 dana. Tokom tog perioda, nijednom mi ga nisu doneli na podoj, već su ga navukli na flašicu.

Izmučena od prirodnog porođaja koji je trajao 10h, dojke pune kolostruma, a niko od osoblja da izađe u susret i meni i mojoj bebi, iako sam prvorotka. Na moje insistiranje su pristali da mu daju moje mleko na flašicu, jer sam smatrala da je i to bolje od bilo kog veštackog mleka. Mislila sam da će se situacija promeniti kada dođemo kući, međutim nije, i dalje je odbijao dojke, a ja sam i dalje sate provodila izmlazajući mleko.

Pre svakog izmlazanja bih ga stavila na grudi, i svaki put se nadala da će baš tad povući. I tako puna dva i po meseca.. Dok se to najzad nije desilo!

Preplavile su me emocije, sreća, suze radosnice, tuga što sam bila nemoćna da od samog rođenja odlučujem umesto drugih kako će se moja beba hraniti.. Ali najvažnije da nisam odustala! Jedino što su ostale posledice izmlazanja, te su mi mlečni kanali često pucali, začepljivali se, dešavalo se da sam bila i u bolovima, ali sam znala da je vrednije od svega.

Sada je napunio 8 meseci, i ja sam, zbog čestih upala morala da obustavim laktaciju, ali i pored svih neprijatnosti koje sam doživela tokom dojenja, ovo mi je jedno od najlepših iskustava. I to ne zbog posebne povezanosti, nego zbog činjenice da sam svom detetu podarila svog mleka, koliko god sam mogla i što znam da će jednog dana zahvaljujući tome imati fantastičan imunitet.. Svaka kap znači!