Tog hladnog januarskog dana u prepodnevnim časovima beba nagoveštava svoj dolazak na svet. Dolazimo do bolnice, sve teče glatko do trenutka kada saznajemo da sam Covid pozitivna. Pitam babicu koja je razlika porođaja Covid pozitivnih trudnica, gde mi saopštava da samo beba neće biti sa mnom. "SAMO"!

Prva suza je potekla tog trenutka. Nedugo zatim rodila se mala mrva. Ne dozvoljavaju mi da je dodirnem, pokazujući je na sekund i odnoseći je dalje, ostajem da lezim tu. Neopisiva tuga i sreća istovremeno.

Prolazi prvi dan, drugi a zatim i treći, mleko ne nadolazi. U glavi haos, odzvanja samo jedno pitanje - "Zar neću imati mleka da je dojim?"

Dolazi dan kada konačno izlazimo iz bolnice, trenutak kada saznajem da ćemo za oko pola sata biti napolju. Tada kreće da nadolazi mleko. Da li je to majčinski instikt ili možda nešto drugo? Ne znam. Srećna sam, to znam. Razmišljam da li će sad moja mala beba prihvatiti dojku.

Dolazimo kući, odmah je stavljam na grudi, a ona tako mala brzo je uhvati i krene da sisa. Moja beba konačno doji, neopisiv osećaj.

Sada imamo 3 meseca, dojimo i uživamo u svakom trenutku. Ne možemo i ne želimo da se uobročimo. A i kako uskratiti tako malom biću želju za hranom. Dojimo na zahtev, bilo da je to na 10 minuta, pola sata ili možda duže od 3 sata. To nas čini zdravim i lepim.