Moja priča o dojenju počinje 2016 godine. Prva beba, pa ne znate ništa oko toga. Mislite da dojenje treba da da boli pa tako u bolnici stignete zube i trpite, naravno niko vam za to ne kaže i vi tako nastavljate. Dobijete ragade pa ostanete još u bolnici zbog njih jer vas beba "izgrizla" pa je sada gore nego ranije.

Dođete kući pa vam kažu: Ma nemaš ti mleka vidiš da imaš male grudi " Mladi neiskusni mislite možda je u pravu pa počnete da se nervirate dok ne počnete sami da istražujete, učite, čitate, upoznate osobe koje se bave podrškom dojenja i tako Vas razuvere u razne komentare i vi dobijete snagu i volju za nastavkom dojenja.

Čitate i dalje i shvatate kako to u stvari funkcioniše. Uđete u štos i ne može Vam niko ništa. Nakon 10 meseci zatrudnite i šta sad sa dojenjem? Prekini, ne valja, izvući će bebi hranu ne može da se razvija, a Vi iz iskustva stanete, konsultujete se sa doktorom i podrškom dojenja. Doktor kaze do 6 meseci, a podrška do kraja ako je trudnoća zdrava idemo do kraja.

Rodi se beba sve kako treba, ništa joj niko nije uzeo, niti falilo. Dolazimo kući i šta ćemo sad? Pa kako te okice lepe da gledam a da im ne dopustim da nastave da doje sa tek rođenom bebom? Kako? Imala sam osećaj da bi tako brata odbacila i počinjemo novo poglavlje tandemsko dojenje. Opet komentari - to niko ne radi, pa što je nisi odbila, pa beba neće da napreduje...

Prvi mesec beba napredovala 1,5 kg pored starije ćerke, kao i narednih meseci, sve kako treba. Brat i sestra po dojenju nerazdvojni. Kad doji starija ona zove mladjeg da dodje da jedu zajedno i obrnuto. Kakva je to ljubav da ste mogli da vidite. Najlepši osećaj na svetu hraniti decu svojim mlekom, smiriti, utešiti, voleti u tom trenutku, je neprocenjivo.

Treća beba na pomolu, šta ćemo sad? Nakon 3 godine od druge trudnoće idemo kao prošli put. Prvo dete je poraslo veliko 4,5 god i vreme je da kaže ćao dojenju, dok će mladje nastaviti. Trudnoća redovna sve super on nastavlja da doji i čeka seku nestrpljivo da se rodi. Bebac stiže a on je 7 dana odvojen od nas dolazimo kući iz bolnice: Mama mogu li da sisam?

Šta bi ste Vi rekli u tom trenutku? Ne možeš, samo sestra može. Ne, taj odgovor nije dobio već: Da možeš ali prvo seka ručka pa ti jer ona samo mleko pije, a ti ruckas pored mleka i hranu. Odgovor: Dobro može.

I tako je i bilo, nastavili smo dalje drugi tandem bez problema. Puna sigurnosti u svoju odluku,hrabrosti,ljubavi,snage da istrajem i u ovom krugu ljubavi. Rođendan se 4ti bliži batu i uskoro ističe vreme dojenja. Sad si veliki dečko ne treba više da stojiš već da ostaviš sestri mleko. Hoću kada oduvam svećice za rođendan, neću više sisati.

Eto čekamo taj dan. Nekad mi bude žao a nekad bih prekinula te sekunde kad ostanem bez atoma snage pa sačekam i kažem: Još malo izdrži za njihovo zdravlje, spokoj, sigurnost. Neprocenljivo bogatstvo koje nam je priroda dala o nastavim dalje. Hiljadu puta sam htela da odustanem od tadema, ali uz pravu i jaku podršku nastavila sam dalje do kraja!

Naša priča je počela 2016. a završiće se 2025. ako Bog da i to će biti kraj dugogodišnjem tandemu i dojenju na koje ću biti ponosna čitavog života, jer sam im dala nešto najbolje što sam mogla, i što nema cenu.

Ničim se ne može kupiti i nadoknaditi, taj period dojenja najlepše uspomene budi. Do kraja života će mi biti u sećanju. Trudim se da sve buduće mame ohrabrujem da doje i pričam kako je podrška najvažnija u dojenju!