Страхујем да употребим било коју реч достојну описа магичног тренутка који стварају два бића и који цео мирише на љубав. Само на љубав. Ону љубав која никада неће бити тако чиста као у том тренутку, магичном... А након првог магичног тренутка, долази други магичан тренутак, а након другог трећи...а након стотог, сто први, и тако је сваки подој нови тренутак, нова веза, нова љубав, нова блискост, ново прожимање, нова магија.

Забораве се лако и сузе и мука и бол који прати те почетке, забораве се у трену, а љубав и блискост расту. Осећај да је мајка та која је једина довољна да малено биће расте и расте, осећај да њено тело производи чаробан напитак љубави која даје снагу и крила маленом бићу да расте, да цвета, да напредује... Тај се осећај зове моћ! А када се споје магија и моћ, настаје енерија која се преплиће из дана у дан између две душе.

Због те енергије са осмехом мајка устаје по три, четири, десет пута у току ноћи, малене ручице је милују, грле је, мехурићи среће и љубави у маленим усташцима пливају, и схвата, увек изнова и изнова, и увек изнова... колико је благословена. Поји своје дете љубављу, јер дојење је, пре свега, љубав, одрицање, снага, и највећи дар који мајка може да пружи свом детету. Срећна је она мајка која то препозна на почетку, и прође кроз бол и препреке смело, одлучно и храбро.

Хвала природи која је то тако дивно уредила, која је створила нејнежнију и најчистију везу, везу која, нажалост, мора једном и да се прекине, али никада не избледи из срца мајке која верује да је обогатила живот свог детета на самом почетку. Остаје вера да ће га то богатство пратити кроз цео живот. И остаје љубав, увeћaна бројем од милион подоја, да помера границе, да открива нове димензије и радује се свим новим, магичним тренуцима.