Problem je nastao nakon 10 dana kada sam trebala da skidam konce. Ništa nije htelo da se izmuze, ni pumpicom ni ručno. "Treba poći kod lekara, šta ostaviti bebi da joj daju dok je kući, odvojena od mene", počinje prvi problem i plač zbog nemoći. "Iskusna mama" troje dece me "hrabri" time što me nagovara da moram da kupim dohranu, da nemam mleka. Ja, budala, to i uradim.

Nisam želela bebu da nosim sa sobom u vreme Korone, onda bih tek crkla kad bi joj se nešto desilo. I počnemo sa dohranom, ali uredno i dojim. Kad je prošlo mesec-dva, tek sam shvatila da dohrana nije bila potrebna, al nisam znala kako drugačije. Počinjem da se kajem, ali šta je tu je. Tešim se jer ona i dalje siska bez problema. Pedijatrica mi kaže, "bebe koje piju na flašicu od tako malog uzrasta uglavnom odbiju dojku do 5 meseca, najkasnije".

Ja ponovo hoću da se poludim od te informacije, ali ne odustajem. Ni nakon godinu dana nisam odustala, devojčica i dalje voli dudu, ja i dalje imam mleko za njene užine i uspavljivanja, noćne podoje, i pored dohrane, i pored čvrste hrane. Ne odustajte, nikada!