Bila je rana jesen kada sam saznala da sam trudna. Sreća i radost preokupirale su moj um. Ali kako je trudnoća odmicala postajala Sam sve vise uplašena i mučila su me razna pitanja...jedno od njih je bilo:"Da li ću moci uspešno dojiti svoju bebu".

Znala sam da to želim. Ali nisam znala kako. Jedne majske noći jak bol me trgao iz sna. Posle nepuna 4 sata drzala sam svoje malo čudo u rukama. Kada su mi ga doneli u sobu kreće najlepše doba mog života. Prvi put kad sam ga stavila na dojku bilo je bolno kao i sledećih desetak dana. Ali neprocenljivo iskustvo...Več tada sam spontano počela da ga dojim na zahtev.

Bilo je jako naporno ali nisam odustala. Dojila sam 21 mesec gde god je zaplakao tu je sisao. Bilo je ljudi koji su posmatrali ovakav čin i bilo mi je neugodno, ali sam bila ponosna jer hranim malo zivo biće koje će me zvati mama...

Taj trenutak povezivanja je delovao magično...koliko god ga gledaš osećaj je sve jači. Volim te dete moje sve vise i više...život ću dati za tebe. Nakon godinu i po dana dojenja sam se susretala sa komentarima, zašto ga dojiš još veliki je...šta reći a ne zaplakati...te iste majske koje su nekad svoju decu dojile su mi rekle da je treba da prestanem...

NE..rekla sam. Prestaću kada ja to budem želela.T ako je I bilo. Nakon 21 meseca osetila sam da je dosta. Prekinula sam dojenje bez problema i nisam morala da se izmlazavam Ili masiram zbog mastitisa...

Danas čvrsto stojim na zemlji i kažem uspela sam! Dojila sam svoje dete i pružila mu tek početak srećnog detinjstva.

Drage mame imam samo jednu poruku za vas u vezi dojenja: "Slušajte svoje srce i potrebe svoje bebe". Držimo vam fige.