Rodio se, napokon, posle 12 godina čekanja... Vikala sam iz sveg glasa, na porođajnom stolu kada sam ga prvi put ugledala, "pa gde si ti do sada!? Znaš li koliko sam te dugo čekala!? "...

"... Sredili ga i doneli nakon par sati, babica je došla i pokazala mi kako ga staviti na bradavicu, povukao je odmah, gladan... Sve je išlo kao od šale. Taj momenat pamtim još. Nakon dva dana žutica, ostaje u bolnici moja mala mrvica. Srećom, ostala sam i ja i nastavila da ga dojim na 3 sata, malo dojenja, više grljenja.

Samim tim sam se i odmorila od porođaja, 7 dana dojim i u pauzi odmaram. Sve je super.... I tako prođe godina, počinjem da radim... Dojenje ne prestaje. Taj zagrljaj i kidanje odeće da dođe do svoje slike i da se malko zasladi, pa noć provedena sa buđenjem na svakih tri sata, osećala sam da nikada neću preživeti. Čini mi se sve više i u kraćim razmacima dojim. Traje i traje...

Korona, vanredno stanje, kod kuće sam, brak se rasturio još kako je dete došlo. Sami smo, policijski čas... Moj sisavac ima već dve i po godine. Kopam po netu metode odbijanja od dojenja. Negde naletim da je neka mama imala sličan problemi i rešila ga senfom. Da, senf je rešenje, pomislih.

Otrčim u radnju i kupim ga. Uveče, pred spavanje namažem siku i on poželi... Taj pogled i gađenje, pa jos i pitanje "mama šta se to pokakilo? idi peri moju sliku!" operem i opet krišom namažem, "ne skida se" viče, histeriše... I to tako trajalo cele noći. Sutradan dođem s posla on ljuto pogleda, ja spremna namazala... "gadno je mama, neću je vise!" Moje dojenje tu prestaje.

Sada, četiri i po godine, još se priseti kako je sikio, pa poželi da zaroni tako i kaže "još osećam njihov miris mama.. A vama sikama hvala što ste me hranile!"