Došao je i taj dan kad sam sa nestrpljenjem očekivala sastanak sa predivnim stvorenjem. Znala sam još tada da će to biti ljubav na prvi pogled za ceo život. Nisam pogrešila!

Porođaj je trajao čitavu večnost, bio je dug, težak, iscrpljujući ali je vredelo truda jer sam napokon ugledala najlepše plavo oko, mog džina...

Nisam se pripremala za dojenje htela sam sve to da ide spontano, samo po sebi. 2 dana smo bili zajedno i moj Džin je dobio žuticu pa smo 5 dana bili razdvojeni. Srce mi se slamalo, bila sam tužna ali sam čvrsto rešila da moja beba sve vreme dobija moje mleko kao jedini izvor hrane.

Počev od masiranja, izmuzavanja, i svega što ide uz to zajedno sa porodjajem i svih muka i poteškoća nisam odustajala. Bila sam sve jača, odlučnija. Od početnih 10, 15, 20 ml mleka vežbom i upornošću uspela čak 150ml na jednom njegovom podoju.

Napokon stižemo kući. Moj bebac sisa, sisa i samo sisa. Sad čak i posle 18 meseci, on i dalje sisa. Ne mogu da mu to uskratim. Kad ga muči zubić, kad je uplašen, kad mu se spava, kad ga nešto boli tu je mama, sigurna luka.

Njegov pogled dok sisa, način na koji me gleda pravo u oči, tajni signal obrvom je nešto što ću pamtiti do kraja života jer to je prava čarolija.