Postati majka je nešto najčarobnije na svetu. Čarolija počinje odmah nakon izostanka menstruacije i traje, traje, traje... Traje ceo život! Davnih dana, dobih svoje prvo čedo, svoju devojčicu, koja sada uskoro i sama postaje majka. Dojenje je tad za mene bilo izazov i onako mlada i nespremna, zadobijem užasne ragade na bradavicama, krv, bol, temperatura i pored svih mojih napora sikila je samo nedelju dana.

Par godina kasnije stiže druga moja devojčica koja je sada tinejdžerka. Slušajući razne glupe savete kao što su: "gladna je, nemaš dovoljno mleka, slabo ti je mleko, vodeno"...prekidam dojenje posle samo tri nedelje. Bila sam srećna jer lepo napreduje uz adaptirano mleko, a tužna jer opet neuspeh u dojenju.

Kako to baš meni da se desi? Zar ja toliko nemam sreće? Zašto moja deca ne mogu da sisaju? Pitanja koja su me godinama mučila i večita griža savesti da nisam bila dobra majka. Gotovo 18 godina kasnije, u nekoj sasvim drugoj priči, novom divnom braku javlja se želja za još jednom bebom. Uz sve muke mene i mog supruga posle silnih analiza i pregleda ugledah drugu crticu na testu... Našoj sreći nije bilo kraja. Trajala je naša sreća 27 nedelja a onda tuga 😞 naša devojčica je tesko bolesna u stomaku 😞 gubimo je... Bol, tuga...

Posle više od godinu dana nova radost je ušla u naše živote. Trudnoća je bila kao čitava večnost. Išćekivali dan da dobijemo našu duginu bebu, koja bi vratila osmeh na naša lica. Devojke čekaju svog batu, maze stomak i ujedno strahuju da sve prođe dobro ovog puta.

Odlučna da njega bar uspem da dojim krećem u potragu za savetima o dojenju. Iščitavam sve moguce tekstove na tu temu, gledam sve video klipove i hrabrim sebe da ću ovaj put uspeti. Došao je dan... Pucanje vodenjaka, porođaj, presrećna... Razočarenje me obuzima jer sam kovid pozitivna. Strah, panika. Šta ako beba dobije virus, šta može da mu se desi, suze... Ne dobijam bebu u porodilištu, hrane ga na bočicu. Mleko nailazi tek treći dan kap po kap. Izmazam, masiram i samo čekam da stavim svoje čedo na grudi. Odlazak kuci sreca najveca. Svi u kući kovid pozitivni, maske, niko ne sme da mu priđe, užas. Toliko srećni, a toliko uplašeni.

Stavljam ga na grudi, on uhvati odmah. Bravo sine, bravo ljubavi majkina. Ne mogu opisati osećaj koji me preplavio tog trenutka. Ta divna povezanost počinje istog momenta. Kovid je prošao, beban je srećom ostao zaštićen uz mnogo truda i napora. Sikimo, mazimo se, volimo se, uživamo. Nema dovoljno mleka, pijemo dohranu, ali vrlo malo. Mastitis u više navrata. Bolne grudi, masiranje u više navrata, ali ne odustajem. Ne, nikako. Ne dam sebi da mi se to opet desi. Ne dam taj osećaj, ne dam! Evo, neki dan moj sin, napunio je godinu.

Proslavili smo našu godinicu dojenja, proslavili rođendanko u sreći i veselju. Jaoo, pa dokle će sisati? Pitanja su sad... Sisaće dokle god to bude on želeo! Tačka, znak uzvika!

Neka svaka majka ima tu sreću i zadovoljstvo da doji svoje čedo. Neka svaka bude uporna i ne dozvolite mame da vas bilo šta pokoleba na divnom putu dojenja. Uživajte sa vašim bebama, mazite se i sikite 🥰 Šalje vam pozdrave veliki sikoljubac Aleksandar i njegova mama.