Dok sam bila u drugom stanju, nisam želela da dojim. Kad se rodilo moje dete, kad sam ga ugledala odlučila sam da ću dojiti. Nisam znala kako to ide. Nije ni beba. Oni to ne znaju kad se rode, ali puno uče i bitna im je naša blizina.

Vratili smo se kući pokušavali smo, mešali adaptirano mleko, koristila sam pumpicu za izmlazavnje. Bilo je puno neprospavanih noći, suza, bola. Koristila sam pumpicu za mleko, par dana da se grudi oporave, pa ponovo dojenje, opet bol, suze, razočarenje što ne mogu da nahranim moje omiljeno biće, da ga držim u rukama i osetim njegovu toplotu, već sam sedela u drugoj prostoriji, a u ruci držala pumpicu umesto bebe.

Posle tri meseca, bol je prestao i ja sam držala moje malo biće u rukama,mazila ga,uspavljivala... Snagu su mi dale njegovw divne okice koje su govorile: " Mama,ne odustaj,znam da mi to možemo."

I uspeli smo.