2014.jul 12. Porodilište u Loznici. Moja prva beba i strah od toga da li ću uspeti. Sve što sam videla da druge žene imaju, silikonske bradavice, mast za ragade, sve sam rekla mužu da mi donese za svaki slučaj. 6h posle porođaja donose mi je. Prvi put uzimam bebu u ruke. Prvi put svoju bebu.

Sestra viče uzmi je na podoj. Podoj? Sama? Kako?

Dolazi, stiska mi bradavice dok mleko bukvalno u mlazevima izlazi. "U super, imaš ti mleka za troje". U glavi misao "Kakvo troje, ja ne znam ni ovo moje jedno da podojim". Namešta je na dojenje i ona vuče. Kroz par trenutaka osećam oštar bol u predelu stomaka i pravim bolan izraz lica. To je super, vraća ti se materica, ne brini, dobacuje fina zena u krevetu pored mog. Dobro je, mislim se, a onda se ponovo fokusiram na MOJE PRVO DOJENJE.

Dojila sam je non stop, i kad plače i kad ne plače jer sam želela maksimalno da uživam u tome. Dojenje se nastavilo 2.5 godine od tog prvog puta. Već je bila velika, skinula pelene, izrasli zubići, trčala, sve jela, upisana u vrtić i nekako velika za sisanje. Na komade sam se raspala kad sam joj rekla "Nema više sike, mamu boli, za par dana biće. Sada sikiš i nećemo više." Završila sam rečenicu i istog sekunda odletela u kupatilo da isplačem dusu.

Par dana posle toga sam završila na injekcijama zbog mastitisa. Mleka je bilo za troje, što bi rekla ona sestrica onomad...

Elem, posle nje sam dobila još jednu curu, koja sada ima 4 godine. Dojenja isto 2.5 godine.

Ove godine u januaru stigla nam je još jedna cura i biće dojena nadam se, još dugo. Da što duže uživamo u tom posebnom osećaju!