Tokom trudnoće nisam se mnogo opterećivala da li ću dojiti ili ne - odrastu djeca, othrane se na ovaj ili onaj način. To ne znači da se nisam informisala o dojenju ili da nisam bila svjesna kakvo je blago majčino mlijejo. Samo nisam željela (kao inače što činim) napraviti sebi pritisak da ja nešto "moram", jer znate..malo sam se već namorala!

Poslije porođaja okolnosti su bile takve da prvih 20 dana nisam bi razmišljala o dojenju, već samo o izmuzanju i tome šta će mi sutra u 11:30h reći doktori, koliko grama smo dobili, jesmo ili kalirali, kakvi su nalazi..da, ja sam mama jednom nestrpljivom dječaku koji je odlučio da dodje na ovaj svijet u 32+3, sa 2000g.

Zašto ovako naširoko i detaljno? Pa da biste mogli procijeniti odgovara li naslov priči.
Kad je sve hvatalo onaj "kako treba" ritam, kaže mi doktorica "vaš dječak je super, ali ne prihvata flašicu, kad počne jesti fino na flašicu vi možete kući". To je značilo da treba da pojede svih 8 obroka u toku 24 sata približno 40-50ml koliko su procjenili. I tako ja par puta pitam, on na flašicu 10, 20, pa opet 10..pa jednom sestra kaže Popović 50, ohoo! Onda opet 10, pa 30..i tako. Ja se ponadam ubrzo ćemo mi, a onda meni sruše nade sa mililitrima i brojevima. Zaista je nevolja imati mamu matematičara koja je navikla da radi i mjeri brojevima, pa mi uvijek na pameti Mali princ i njegovo "Odrasli ljudi vole brojeve". Mnogo su me opterećivali svi ti brojevi, koliko ml sam izmuzla, koliko ml je popio danas za koji obrok, koliko grama je dobio, koliko dana smo već tamo, koliko još minuta mogu da stojim kraj krevetića, koliko još sati do 11:30h da ga vidim, koliko još do sljedećeg izmuzanja, koliko još, koliko još...

Ja sam se izmuzala na svaka 3h kada je bilo moguće ostaviti mlijeko bebi i po potrebi u sobi dodatno. O uslovima za izmuzanje bi mogla da se napiše posebna priča, pa to ostavljam za neki drugi put.
Najvažnije, mlijeka je bilo i više nego što je moj mali lenjivac mogao posisati iz flašice.
Nakon predugih 20 dana stigli smo kući, na otpustu 2180g. U bolnici mi niko nije rekao kada ga smijem staviti na grudi, jedino je babica tokom jedne masaže rekla "ne bih ja dugo čekala na tvom mjestu, vidjala sam bebe koje od 2,5kg doje"..i to je bilo dovoljno da se usudim.

Nakon 2 dana borbe da se iz flašice popije bar 30ml, nakon zapisivanja vremena kad je počeo hranjenje a kad završio, koliko je pojeo, nakon budjenja na svakih 2 sata, izmuzanja, curenja..medju svim pumpicama, flašicama i cuclama svih oblika, kesicama za zamrzavanje, mokrim majicama i tuferima. Dakle, NAKON svega toga javila mi se misao "a zašto da ga bar ne stavim da vidim da li će povući, možda i nije toliko nejak"...i stvarno, nije. Ne može se opisati moje ushićenje, sreća i zaprepaštenost da je od prvog puta povukao i prihvatio dojku. U pola 5 ujutru, sanjiva i umorna, tražim telefon da snimim..da ne pomislim poslije kad se naspavam da sam sanjala.

Ti snimci su sada jedna divna uspomena, uz još par fotografija, kako beba doji siku mnogo veću od njegove glave.

Od tog trenutka mama više nije mogla da broji mililitre..brojili smo samo grame, a oni su odlično išli naviše.
Ispočetka su podoji trajali dosta dugo, po 40minuta otprilike..trebalo mu je vremena, da povuče par puta pa odmori minut ili koliko već. A koliko smo se tek puta vagali u prvih mjesec dana kod kuće..to samo naša patronažna zna. Odustajali nismo, podoj po podoj..znao je da se uspava na sisi, pa onda malo štipni za uho, malo za nos, razbudi ga, nastavi..

Ja sam se navikla da on doji dugo, tako da kad je nakon nekog vremena završio za 15-20minuta rekla sam mužu "aali on se nije najeo, vukao je samo 20minuta". A on je rastao i jačao..dan po dan, malo po malo i dočekali smo da mama ne mora uopšte paliti zujalicu da olakša grudi od viška - nema, bebac sve uzme sebi.
Jedna prijateljica mi je napisala da nisam svjesna kolika sam srećnica..da tako mala beba, nakon toliko dana hranjenja na flašicu, prihvati dojenje tako lako. I zaista, možda i nisam..u mojoj glavi je to sve prirodan tok, vjera da mi to možemo, da on to može..i neodustajanje.

Želim da zauvijek sačuvam u pamćenju njegov pogled, njegove slatke male okice i trepavice dok se hranimo, pogled koji govori "ja te volim i ovo je mnogo lijepo", njegove malene prstiće koji me štipaju za nos i usta, igraju se sa mojom majicom i bretelama, njegove usnice koje kad zaspi ostanu naslonjene na toplinu mojih grudi. Njegovo gugutanje, ciku i osmijehe kad se najede, maženje..bojim se zaboraviću. Može sve da se snimi, ali osjećaj ne može da se vrati.

Kad neko kaže dojenje..ja pomislim, toliko je divno da ne znam kako ćemo prestati.